Briga Za Svoje

Fatmira Kurda je cistacica sa petoro dece. Fatos Lubonja je pisac i bivsi disident. Fatmira je prihvatila deset izbeglica sa Kosova. Fatos je otvorio vrata svog doma 17 clanova porodice Krieziu iz Prizrena.

Velikodusnost Fatmire i Fatosa je tipican nacin na koji su obicni Albanci sirom najsiromasnije zemlje u Evropi pohrlili da pomognu svojoj etnickoj braci koja bezi sa Kosova.

Ova "spontana soldarnost", kako je Fatos naziva, se drasticno razlikuje od inertnosti oficijelnih struktura u odnosu na humanitarnu katastrofu koja se odvija, to je stanje stvari koje Albanci opisuju poslovicom: "Deli svoje siromastvo ali ne i svoje bogatstvo." Fatmira zivi u kuci sa dve sobe, u kojoj nema tekuce vode a toalet se nalazi napolju. Ona zaradjuje oko 150$ mesecno. Njen petnaestogodisnji sin je video deset izbeglica sa Kosova kako spavaju na ulici i pozvao ih u kucu.

"Nisam mogla da ih odbijem", rekla je. Dala im je bure da ga napune vodom i prostrla jos jednu zicu za ves napolju. Ni manje ni vise od onoga sto i sama ima.

Fatos je pedesetogodisnji kolumnista koji je poznat po direktnom izrazavanju svojih stavova: "Ja nisam mnogo ucinio. Otisao sam na sportski stadion i dao im moj telefonski broj i rekao im da me pozovu ako im nesto bude potrebno."

Fatos je proveo 17 godina u zatvoru u doba Enver Hodze zbog toga sto je kritikovao rezim, a sada svoj jed usmerava i na vladu i na opoziciju, za koje kaze da "vide svoju poziciju vise kao oportunu priliku nego kao odgovornost."

Fatos je zaradivao 400 dolara mesecno kao pisac nedeljne kolumne u Koha Ditore, pristinskom nezavisnom dnevniku. Koha Ditore je spaljena pre dve nedelje. Sada pise za niz lokalnih novina i casopisa kako bi sastavio kraj s krajem.

Porodica Krieziu se sastoji od dva brata, cetiri zene ciji su muzevi ostali na Kosovu da se bore u redovima Oslobodilacke vojske Kosova i devetoro dece koja imaju izmedju dve i petnaest godina. Fatos im je pozajmio svoj mobilni telefon da nazovu rodjake u Nemackoj.

Kao i vecina izbeglica, porodica Krieziu je premestena u vojnu kasarnu, koja se nalazi oko petnaest minuta voznje kolima od centra Tirane. "Cim nadjem nekoga sa kolima, ici cu da ih posetim," kaze Fatos.

U toku veceg dela ovog veka Albanci su bili podeljeni u nekoliko balkanskih drzava, a najvise ih je zivelo u Albaniji i na Kosovu, ali i u Grckoj i Makedoniji. Oni u Albaniji su bili dodatno odseceni od svoje etnicke brace tokom nepunih pola veka samo-nametnutom izolacijom pod pokojnim diktatorom Enverom Hodzom.

Izolacija Albanije je okoncana sa padom komunizma 1991. godine od kada su kosovski Albanci poceli slobodno da posecuju Albaniju. Dve najvece albanske zajednice spajala je cinjenica da su obe zivele pod nekom vrstom represije, ali ih je delilo pitanje ko je veca zrtva: kosovski Albanci koji su ziveli pod stranom vlascu ili Albanci iz Albanije cija je represija bila domaceg porekla.

Bez obzira na razlike koje su postojale medju albanskim zajednicama, one su nestale kada su srpske snage pocele da etnicki ciste Kosovo. Iako nema sluzbenih procena o tome koliko je ljudi od 300.000 kosovskih izbeglica u Albaniji smesteno u privatnim kucama, jasno je da su obicni ljudi sirom zemlje, od Kukesa na severu do Sarande na jugu, prihvatili izbeglice.

U gradu Kukes odmah pored albanske granice sa Kosovom skoro svaka porodica je dala deo svog doma izbeglicama. Uz jutarnju kafu u kafeu Hotela Adriani u Kukesu, policajci raspravljaju kako da sastave kraj s krajem od plate koja iznosi 100 dolara mesecno kad imaju dodatnih 10 do 15 ljudi u kuci. Pitaju se koliko ce to dugo trajati.

Jedan policajac, koji je zeleo da ostane neimenovan, rekao je: "Sramota me je da priznam ovo, ali nase siromastvo ce nas primorati da ih (izbeglice) jednog dana izbacimo na ulicu." Pogledavsi svog kolegu, dodaje, "Ja cu izdrzati do kraja, ali molim Boga da kraj nije predaleko."

Albanski mediji su se skoncentrisali na patnju kosovskih Albanaca.

Drzavna televizija pusta oglase za prijavljivanje u Oslobodilacku vojsku Kosova. "Potrebni ste OVK", kaze poruka. Radijski i televizijski programi su se pretvorili u sluzbe koje pomazu kosovskim Albancima da pronadju izgubljene clanove porodice.

Medjutim, politicki lideri, od kojih se vecina moze zateci kako tokom dana i veceri ispija pice u Hotelima Tirana i Rogner zapadnog stila izgleda da ne dele velikodusnost koju je pokazao obican albanski narod. Samo je nekolicina, ako je uopste i neko od njih, od kojih svi zaradjuju oko 400 dolara mesecno, su preuzeli neku akciju kako bi pomogli izbeglicama.

Medjutim, politicari su vise nego zeljni da govore protiv Beograda, zahtevaju rasporedjivanje kopnenih snaga NATO-a i traze medjunarodnu pomoc, u zapadnim ili lokalnim medijima koji hoce da ih slusaju. Svaki intervju se zavrsava kratkom izjavom: "Mi raspolazemo veoma ogranicenim sredstvima ali cinimio sve sto mozemo da smestimo nasu bracu i sestre."

Fron Nazi je visi urednik Instituta za izvestavanje o ratu i miru (IWPR).