Lider bosanskih Srba zauzeo neutralan stav

Piše: Maja Bjelajac iz Banja Luke (TU br. 695, 1. jun 2011.)

Nekoliko hiljada ljudi okupilo se 31. maja na centralnom trgu u Banja Luci da bi izrazilo svoju podršku bivšem komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću, koji je šest dana ranije uhapšen u Srbiji.

Miting je organizovala Boračka organizacija Republike Srpske (RS), jednog od dva entiteta koji tvore Bosnu i Hercegovinu. Mnogi učesnici skupa bili su veterani Vojske Republike Srpske (VRS), kojom je general Mladić svojevremeno komandovao. Osim njih, tu su bili i pripadnici nekih političkih stranaka, predstavnici Srpske pravoslavne crkve i organizacija koje okupljaju porodice poginulih vojnika, nestalih osoba i žrtava rata.

Okupljeni su nosili transparente sa natpisima „Generale, budi jak – pravda je na tvojoj strani“ i „Smrt svakome ko je izdao našeg Ratka“.

U danima nakon Mladićevog hapšenja, nekoliko manjih protesta održano je u RS-u, a incidenata nije bilo.

Mladić je uhapšen 26. maja, da bi u kasnim satima 31. maja bio poslat u Hag – dok ga mnogi u RS-u još uvek doživljavaju kao heroja.

Činjenica da su Mladića uhapsile vlasti iz Beograda – baš kao i bivšeg lidera bosanskih Srba, Radovana Karadžića, 2008. godine – predstavlja naročito težak udarac za Srbe u RS-u, koji su u Srbiji oduvek videli svog glavnog saveznika.

„Stopostotno podržavam generala Ratka Mladića. On je jedini srpski general koji je zaista branio Republiku Srpsku i njen narod. Oni koji su uhapsili njega i Radovana Karadžića treba da se stide“, kaže jedan šezdesetogodišnji učesnik banjalučkog mitinga podrške, koji je želeo da ostane anoniman.

Ućesnici protesta optužili su predsednika Srbije Borisa Tadića da je „izdao srpski narod“.

Na udaru kritike našao se i predsednik RS-a, Milorad Dodik.

„I Dodik je izdajnik. Nije učinio ništa za našeg generala“, izjavio je za IWPR jedan stariji čovek koji je nosio veliku Mladićevu fotografiju.

Kada je u pitanju Mladićevo hapšenje, Dodik je reagovao prilično uzdržano. Analitičari iz Bosne i Hercegovine inostranstva kažu da ih to ne iznenađuje, pošto Dodik već godinama brižljivo neguje dobre odnose sa predsednikom Tadićem, koje bi ugrozio ukoliko bi se usprotivio hapšenju Mladića.

U kratkom saopštenju izdatom na dan tog hapšenja, Dodik je rekao da ono predstavlja „ispunjenje međunarodnih obaveza koje proističu iz Dejtonskog mirovnog sporazuma“ i da neće destabilizovati Republiku Srpsku.

Kao što ukazuje i Bakhtijar Aljaf – direktor Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) – Dodik je oduvek tvrdio da poštuje Dejtonski sporazum, kojim je okončan rat i kojim je od zemalja-potpisnica zahtevano da izvrše hapšenje lica osumnjičenih za ratne zločine i izruče ih Haškom tribunalu.

Dodik je izrazio nadu da će Mladić imati „pravično suđenje“ po optužbama za genocid i ratne zločine za koje se tereti, dodajući kako se nada i da će i neki ratni generali iz sastava vojnih snaga bosanske vlade uskoro takođe „izaći pred lice pravde“, čime će BiH biti pružena prilika da izgradi „poverenje utemeljeno na istini“.

Čini se da je Dodik narednih dana izbegavao da bilo šta javno kaže o tom pitanju.

Analitičari tvrde da je ta tema očito za Dodika veoma teška, jer on ne sme sebi da dozvoli da izazove bes svog šarolikog auditorijuma. On ne može javno podržati Mladićevo hapšenje, jer bi time uznemirio srpske nacionaliste, koji čine znatan deo njegovog biračkog tela; a ipak to hapšenje ne sme ni osuditi, jer bi time pokvario odnose sa Tadićem u Srbiji.

Profesor studija za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu u Gracu (Austrija), Florijan Biber (Florian Bieber), kaže da Dodikov diplomatski uzmak kada je u pitanju ovaj problem odražava „ravnotežu između lojalnosti srbijanskom predsedniku Borisu Tadiću i njegove vlastite nacionalističke retorike“.

Po Biberu, pristup lidera RS-a je sasvim u skladu sa njegovim ranijim stavovima.

„Premda je [Dodik] minimizirao genocid koji se 1995. odigrao u Srebrenici, kao i ostale zločine, on se čuvao toga da podrži one koji nedvosmisleno simbolizuju ratne zločine, poput Karadžića i Mladića, znajući veoma dobro da bi ga preterano zbližavanje sa njima kompromitovalo izvan RS-a“, kazao je Biber.

„U isto vreme, on je malo toga učinio kako bi građanima RS-a pomogao da se suoče sa prošlošću. Zahvaljujući bledim saopštenjima, poput onog koje je izdao nakon Mladićevog hapšenja, on će uvek moći da zauzme oštriji stav onda kada Mladić bude osuđen, i moći će da izrazi žaljenje zbog načina na koji, iz njegove perspektive, Srbi bivaju lošije tretirani od ostalih naroda.“

Dragan Čavić je i sam bio predsednik RS-a, a smatra da je Dodik teško mogao reagovati drugačije.

„Ni on, niti bilo ko drugi ne može tvrditi da se zalaže za pravična suđenja i hapšenje svih optuženika za ratne zločine – nezavisno od nacionalne ili verske pripadnosti – a onda se usprotiviti hapšenju jednog određenog Srbina“, kaže Čavić. „Njegova institucionalna pozicija i njegovo lično mišljenje nisu ista stvar. Iako on često meša lično i emotivno sa zvaničnim i političkim, Dodik je u ovoj prilici pokazao uzdržanost i kazao ono što je visoki zvaničnik RS-a morao da kaže.“

U vreme dok je bio predsednik, Čavić je 2004. priznao da se „u Srebrenici dogodio masakr“ i izvinio se svim žrtvama. On je do sada jedini političar iz RS-a koji je to učinio.

Po mišljenju analitičara iz regiona, mediji u RS-u su malo toga učinili na planu informisanja svoje publike o tome zbog čega je Mladić uhapšen, ili za šta se tereti.

„Od trenutka kada je predsednik Tadić saopštio da je Mladić uhvaćen, mediji u RS-u su se ponašali kao da je to tuđi problem, kao da taj čovek nema nikakve veze sa RS-om“, kaže Aleksandar Trifunović, urednik Buke – najpopularnijeg banjalučkog informativnog portala.

Po Trifunovićevim rečima, umesto da objasne sadržaj haške optužnice, lokalni su mediji prostor pružili onima koji se protive Mladićevom hapšenju.

Srđan Puhalo – psiholog iz Banja Luke – smatra da bi Mladićevo hapšenje bosanskim Srbima moglo poslužiti kao prilika da se suoče sa nedavnom prošlošću. Ali, kaže i da je to ono čega se oni klone.

„Srbi ne žele da se suoče sa istinom, jer je istina veoma bolna“, kaže Puhalo. „Prihvatanje istine moglo bi da znači potvrdu toga da su se za vreme rata desile stvari na koje niko ne može da bude ponosan. Niko iz redova političara, intelektualne elite, medija ili crkve ne stvara atmosferu koja bi mogla da doprinese suočavanju RS-a sa prošlošću.“

Maja Bjelajac je obučena novinarka IWPR-a iz Banja Luke.