Karadžić bio „dobar demokrata“
Bivši jugoslovenski ministar inostranih poslova kaže da je lider bosanskih Srba verovao u toleranciju.
Karadžić bio „dobar demokrata“
Bivši jugoslovenski ministar inostranih poslova kaže da je lider bosanskih Srba verovao u toleranciju.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 778, 1. mart 2013.)
Suđenje Radovanu Karadžiću nastavljeno je ove sedmice svedočenjem bivšeg jugoslovenskog ministra inostranih poslova, Vladislava Jovanovića, koji je sudu rekao da je okrivljeni bio „dobar demokrata“, te da je kao takav želeo dobre odnose sa bosanskim Muslimanima (Bošnjacima) i Hrvatima.
Jovanović (79) je bio jugoslovenski ministar inostranih poslova u periodu od jula 1991. do avgusta 1995., nakon čega je imenovan za šefa diplomatske misije u Ujedinjenim nacijama, čiji Jugoslavija u to vreme nije bila punopravni član. Odstupio je 2000. godine i od tada je u penziji.
Jovanović se već pojavljivao kao svedok u Hagu – 2005. godine, na suđenju bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Milošević je umro 2006., pre no što je okončan sudski postupak protiv njega.
Ove sedmice se Jovanović u sudnici pojavio kao svedok odbrane na suđenju bivšem predsedniku bosanskih Srba Karadžiću, koji je optužen za to da je „planirao, ohrabrivao, naređivao i/ili pomagao i podsticao progone po političkoj i verskoj osnovi protiv bosanskih Muslimana i Hrvata“ tokom rata u Bosni.
Na početku svog iskaza, svedok je sudu rekao da su početkom devedesetih godina postojale „aktivne snage koje su se nedvosmisleno suprotstavile tome da Jugoslavija nastavi da postoji“.
On je kazao da su pogotovo Nemačka i Vatikan odgovorni za razbijanje Jugoslavije. Takve države su umnogome doprinele „kršenju međunarodnog prava“ time što su priznale nezavisnost „običnih administrativnih jedinica“, poput Bosne i Hercegovine.
„Sve do čega im je stalo [na Zapadu] bilo je razbijanje Jugoslavije na manje delove“, dodao je on.
Jovanović je kazao da je kao pravnik kompetentan da se izjasni o pravu na samoopredeljenje, koje je po njegovim rečima bilo „osnovni princip jugoslovenskog ustava“, i koje je po njegovom mišljenju bilo uskraćeno Srbima koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni.
U to vreme je Srbija, po njegovim rečima, insistirala na tome da svi narodi bivše Jugoslavije imaju pravo na samoopredeljenje. Pokojni Milošević, kazao je svedok, „prednjačio je u borbi za jednakost i slobodu Srba, pri čemu je i jedno i drugo bilo ozbiljno ugroženo ratom“.
„Srbija je, sa svoje strane, prihvatila sve mirovne planove, pošto se sve do čega je našoj vladi stalo svodilo na mir i rešenje koje će zadovoljiti sve tri strane – Srbe, Muslimane i Hrvate“, kazao je svedok.
On je sudu rekao da težnja ka „Velikoj Srbiji“ nije bila sastavni deo politike Srbije. Po svedokovim rečima, čitav taj koncept bio je „instrument propagande koji su smislili oni koji su se suprotstavljali Srbiji, i Srbima uopšte“.
„Propaganda je bila važno oruđe, i Srbi bi uvek bili okrivljeni za loše stvari koje su se navodno dogodile u ratu“, kazao je Jovanović.
A kada je Karadžić, koji se u sudu brani samostalno, zatražio od svedoka da bude konkretniji, Jovanović je rekao da je mislio na masakre koji su se odigrali u Sarajevu od 1992. do 1995. Da bi ilustrovao svoje tvrdnje, naveo je da je tadašnji specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Jasuši Akaši (Yasushi Akashi), dao intervju jednom nemačkom listu u kojem je tvrdio da Srbi nisu odgovorni za incident koji se 1992. desio u gradskoj ulici Vase Miskina, i koji je poznatiji kao „masakr u redu za hleb“. Tada je poginulo 26 ljudi, dok ih je preko 100 ranjeno.
Jovanović je insistirao na tome da u Bosni za vreme rata nije bilo etničkog čišćenja, te da je selidba ljudi iz jednog dela zemlje u drugi predstavljala „prirodnu posledicu rata“.
Svedok je govorio i o tome kakvi su za vreme rata bili odnosi između Srbije i Republike Srpske (RS) – odnosno, srpskog entiteta u Bosni, na čijem se čelu nalazio Karadžić. Ti odnosi su, po njegovim rečima, bili „dinamični, i ne nužno srdačni“.
On je rekao da su Karadžić i Milošević bili dve potpuno različite ličnosti – prvi je bio „liberalni duh koji je bezrezervno zastupao demokratiju“, dok je stav drugoga o demokratiji „uključivao izvesne ograde“.
Karadžić je, nastavio je on, bio „dobar demokrata koji je imao progresivan odnos sa Muslimanima i Hrvatima, i veoma tolerantan pristup, što oni izgleda nisu prihvatali“.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Alan Tiger (Alain Tieger) se pozvao na izjave koje je Jovanović dao na suđenju Miloševiu 2005. Jovanović je tada tvrdio da se rukovodstvo bosanskih Srba, uključujući Karadžića, ponašalo „smešno“, te da je bilo „opravdano optuženo za razne zločine, što je dovodilo do toga da ih je Milošević veoma često prezirao i kritikovao“.
Činilo se da je Jovanović bio razoružan tom izjavom, ali je potom kazao kako „stoji iza onoga što je rekao“ na suđenju Miloševiću.
Međutim, ove sedmice je rekao kako je čak i 2005. sumnjao u to da su on i Milošević znali celu istinu, pošto je Karadžić uvek tvrdio da „neke neodgovorne grupe i pojedinci“ granatiraju Sarajevo i čine zločine na drugim mestima.
Tiger se Jovanoviću obratio i tako što je citirao zapažanja koja je Karadžić izgovorio u vezi sa „ujedinjenjem svih Srba i ujedinjenjem sa Srbijom“ – što je delovalo kao jasan nagoveštaj ideologije Velike Srbije.
Jovanović je na to odgovorio da je Karadžić bio impulsivna osoba, sklona davanju izjava koje odražavaju njegov duh“, ali koje nisu odražavale stvarnu poziciju niti Srbije, niti Republike Srpske.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
