IZAZOVI PRED NOVIM CLANICAMA NATO-A

Saopstenje sa praskog samita Alijanse, odrzanog ove nedelje, da ce sedam zemalja dobiti poziv da se pridruzi NATO-u povlaci za sobom dalekosezne posledice za ove nacije i jugoistocnu Evropu u celini.

Od sedam pozvanih zemalja tri su iz jugoistocne Evrope - Bugarska, Rumunija i Slovenija. Zajedno sa Slovackom i baltickim republikama - Estonijom, Latvijom i Litvanijom - ove zemlje ce zapoceti proces pristupanja NATO-u koji bi trebalo da se okonca pre sledeceg samita ovog saveza u maju 2004. godine.

Druge tri jugoistocne evropske zemlje - Albanija, Hrvatska i Makedonija - nisu ovog puta dobile poziv, ali im je NATO poslao jasnu poruku da vrata ovog vojnog saveza ostaju sirom otvorena.

Kada se u novoprimljenim zemljama zavrsi slavlje, ubrzo ce postati jasno da je poziv bio tek pocetak veoma zahtevnog procesa ratifikacije i priprema u kome se nijedna etapa ne moze smatrati formalnoscu.

Prve zemlje koje su se pridruzile novom, prosirenom post-hladnoratovskom NATO-u 1997. godine - Ceska, Madjarska i Poljska - morale su da sacekaju nekoliko dodatnih nekoliko meseci na uclanjenje kako bi, u medjuvremenu, sprovele niz bezbednosnih mera za zastitu osetljivih informacija kojima bi kao clanice NATO-a imale pristup.

Sedam novih clanica su, medjutim, u znatno boljoj poziciji nego ove prve tri zemlje.

Sve one su ucestvovale u akcionom planu za uclanjenje - programu ciji je cilj bio da tokom protekle tri i po godine pripremi nacije za ulazak u vojnu alijansu.

Uprkos tome, one ce morati da pronadju kvalifikovano osoblje koje ce im omoguciti da na odgovarajuci nacin budu zastupljene u strukturama zapadnog vojnog saveza. Ceska Republika, Madjarska i Poljska imale su problema da nadju drzavne sluzbenike i vojno osoblje koje tecno govori engleski i francuski, ali i poseduje odgovarajuce vestine i iskustvo.

NATO kome se sada pridruzuju ovih sedam zemalja znatno je drugaciji u odnosu na organizaciju u koju su zelele da se uclane tokom devedesetih godina.

Paket mera koji je predocen javnosti ove nedelje na praskom samitu ima za cilj transformaciju vojnog saveza u instituciju spremnu da se uhvati u kostac sa novim izazovima u oblasti bezbednosti u 21. veku.

To, na primer, podrazumeva spremnost i sposobnost da se, ukoliko je potrebno, intervenise izvan evroatlantske oblasti. Od ovako izmenjenog zapadnog vojnog saveza, zemlje-clanice imace i koristi - ukljucujuci garanciju za zajednicku odbranu iz clana pet Vasingtonskog ugovora, ali ce takodje imati mnoge obaveze.

Uprkos cinjenici da su ucestvovale u akcionom planu za uclanjenje, oruzane snage novih clanica nisu na istom nivou kao armije starih clanica vojne alijanse. Stavise, proces vojnih reformi je jos uvek u pocetnoj fazi. Cak i posle jos jednog ciklusa akcionog plana za uclanjenje, oruzane snage ovih zemalja nece biti u potpunosti kompatibilne sa armijama drugih partnerskih zemalja iz NATO-a

Tek posto postanu clanice NATO-a i nadju se pod zastitnim kisobranom severnoatlantskog saveza, ove zemlje vise nece morati da same zadovoljavaju sve svoje bezbednosne potrebe i moci ce da posvete paznju razvoju odredjenih specificnih sposobnosti.

Medjutim, s obzirom na to da su se SAD i drugi veci saveznici iz NATO-a usredsredili paznju na rat protiv terorizma, sve nove clanice vec daju veci doprinos medjunarodnim i drugim operacijama kojima upravlja ovaj vojni savez.

Osim ucesca u operacijama pod vodjstvom NATO-a u bivsoj Jugoslaviji, Rumunija je, na primer, dala 500 vojnika za Medjunarodne snage za jacanje bezbednosti u Avganistanu.

I Slovenija je udvostrucila svoj kontingent u stabilizacionim snagama, SFOR, u Bosni i Hercegovini na 200 vojnika u trenutku kada se sveukupno prisustvo NATO-a u ovoj zemlji redukuje sa 18.000 na 12.000 vojnika.

Odluka da se pozove samo sedam od deset zemalja koje teze clanstvu u NATO-u zasniva se na pazljivim analizama u pet razlicitih oblasti. One obuhvataju funkcionalni demokratski politicki sistem i trzisnu ekonomiju; odnos prema manjinskim grupama u skladu sa smernicama Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS; razresavanje postojecih sporova sa susedima i posvecenost mirnom resenju sporova; sposobnost i spremnost da se pruzi vojni doprinos savezu i postigne kompatibilnost sa oruzanim snagama drugih zemalja clanica i demokratski duh u odnosima izmedju civilnog i vojnog sektora.

Mada niko od pozvanih nije postigao rezultate kojima se ne moze prigovoriti u svakoj od ovih oblasti, sadasnje zemlje-clanice NATO-a smatraju da su buduce clanice ostvarile zadovoljavajuci napredak tokom proteklih godina i zasluzile poziv za uclanjenje. One smatraju da ce od pridruzivanja NATO-u ovih sedam zemalja zapadni vojni savez takodje imati koristi i na druge nacine jer ce se time prosiriti zona mira, prosperiteta i stabilnosti u Evropi.

Nasuprot tome, trenutna situacija u Albaniji i Makedoniji smatra se suvise nestabilnom sto predstavlja prepreku njihovom uclanjenju u ovom trenutku. Bice potrebno pripremiti nove aranzmane u okviru kojih ce ove zemlje ostati angazovane u akcionom planu za clanstvo u Alijansi.

U slucaju Hrvatske, clanstvo u NATO-u nije uopste razmatrano u Pragu jer se Zagreb ukljucio u akcioni plan za uclanjenje ove godine.

Kada se Bugarska, Rumunija i Slovenija pridruze NATO-u, promenice se geografija zapadnog vojnog saveza, kao i regiona u kojima zemlje-clanice imaju sopstvene interese.

Krizni regioni jugoistocne Evrope uskoro ce biti okruzeni teritorijom zapadne vojne alijanse cime ce se obezbediti da zadatak obnove mira i stabilnosti ostane prioritet NATO-a.

Kristofer Benet je urednik publikacije "NATO Review" i bivsi novinar IWPR-a.