NARUSAVANJE TISINE
Filipoviceva osuda otvara pitanja kao sto su ratni zlocini i sloboda govora u Srbiji.
NARUSAVANJE TISINE
Filipoviceva osuda otvara pitanja kao sto su ratni zlocini i sloboda govora u Srbiji.
Doslo je do osvetoljubive i kukavicke sudske presude. Kaznjavanjem srpskog novinara na sedam godina zatvora, beogradska vlast je konacno kriminalizovala istinu.
Miroslav Filipovic postao je prvi novinar u istoriji koji je kaznjen za spijunazu zbog izvestavanja na Internetu. Njegova porodica, prijatelji, kolege novinari i simpatizeri su ocajni. Presuda je izrecena uz eksplicitno upozorenje lokalnim novinarima - i oni bi mogli ocekivati Filipovicev tretman.
Ova sudska odluka puna kontradikcija ne predstavlja nista drugo osim pucnja u glasonosu. Sudeci po izjavi samog sudije, informacija koja je izneta u vecini Filipovicevih clanaka bila je "korektna i istinita". Nije cak ni ulozen napor da se nagovesti da je Filipovic objavljivao tajna ili ukradena dokumenta, da je krisom, ili protivzakonito objavljivao informacije.
Pored toga sto je kaznjen zbog spijunaze, Filipovic je proglasen krivim za "sirenje laznih vesti". Medjutim, zanimljivo je sto je ovaj slucaj delom posluzio da se dokaze tacnost pojedinih njegovih izvestaja sa Kosova kao i o mobilizaciji zbog Crne Gore.
Filipovicev glavni zlocin bio je sto je slao (ili je navodno nameravao da posalje) informaciju o vojnoj mobilizaciji stranim organizacijama kao sto su Institut za izvestavanje o ratu i miru i Agence-France-Presse. Ne postoje indikacije da su ovo obavestajne organizacije - dovoljno je sto su strane.
Ovo je razlika koja ne moze opstati. U svetu Interneta, lokalni mediji imaju jednaku mogucnost da salju izvestaje citavom svetu. Pozicija IWPR kao strane ogranizacije je prema tome besmislena.
Lokalni nezavisni mediji koji zavise od medjunarodnih veza i podrske stavljeni su pred upozorenje. Oni se suocavaju sa teskom dilemom.
Do sada se nijedan Filipovicev kljucni clanak nije pojavio lokalno i stampa je izbegavala i da spomene njegove izvestaje preko Interneta. Zar ne bi bilo efektivnije pokazati stvarnu solidarnost sa Filipovicem, pre svega objavljivanjem njegovih kljucnih tekstova, nego da se i dalje primenjuje obazrivost i autocenzura? Isto pitanje bi se moglo postaviti srpskoj opoziciji. Jedini siguran nacin borbe protiv gusenja slobode govora je jos veca sloboda govora.
Umesto napada na jednog novinara, organi vlasti bi trebalo da potvrde dostojanstvo i zakone Srbije, sprovodjenjem daljeg i otvorenog istrazivanja navoda koji se pominju u Filipovicevim izvestajima, o zlocinima protiv maloletnih jugoslovenskih drzavljana na Kosovu za vreme trajanja NATO kampanje.
Postoje jasni tabui u Srbiji. Covek moze slobodno reci svasta o samom Milosevicu, ali pretrazivanje istinskih stvari koje odrzavaju ovaj rezim je striktno zabranjeno. Kao u slucaju Zeljka Kopanje, koji je ostao bez nogu zbog eksplozije bombe podmetnute pod njegov automobil u Banjaluci, posle objavljivanja zlocina koje su pocinili bosanski Srbi, Filipovic je takodje platio visoku cenu za istrazivanje ratnih zlocina.
Srbija je izgleda na putu da se jos dalje okrene od sveta i da time i njeni gradjani takodje budu odseceni. U danima koji su prethodili sudjenju, organi vlasti su odbili sastanak sa predsednistvom Evropske zajednice u Beogradu, u toku kojeg bi im bio urucen demars povodom ovog slucaja.
Nekoliko nedelja Ministarstvo spoljnih poslova odbijalo je nastojanja bivseg finskog predsednika Martti Ahtisaarija, coveka koji je vodio pregovore koji su okoncali bombardovanje, da bude posrednik u ovom slucaju. Freimut Duve, predstavnik za stampu Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi koji je dao publicitet ovom slucaju, bio je optuzen za "medijsku agresiju" koju je sponzorisala CIA.
Pa ipak, ova strategija ce vremenom doziveti poraz. Sloboda govora se nikada ne moze ugusiti. Nepoznat i, u stvari, lojalan profesionalac iz Srbije je preko noci postao medjunarodni simbol hrabrosti i postenja, kao i predmet novih kampanja diplomata i aktivista za ljudska prava. Svaki dan koji Filipovic bude proveo u zatvorskoj celiji bice uverljiv odkaz da se vlast plasi sopstvenih ljudi koji nisu ni Hrvati, ni Muslimani, ni Albanci, vec Srbi.
Ono sto je jos vaznije u ovom trenutku je da zatvaranje Filipovica sluzi kao konstantan podsetnik da je tisina o stvarnoj prirodi Milosevicevog rezima narusena i da jednom poremecena nece nikada biti obnovljena.
Anthony Borden je izvrsni direktor IWPR.
