Karadžićev svedok nije video ubijanja, nego probleme s brojevima

Rachel Irwin

Senior Reporter

Thursday, 28 March, 2013

The link has been copied

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 782, 28. mart 2013.)

Jedan ratni pripadnik lokalne odbrambene jedinice bosanskih Srba rekao je ove sedmice haškim sudijama kako nije znao da su bošnjački (bosansko-muslimanski) muškarci bili napadani i ubijani na području njegove opštine.

Dajući iskaz kao svedok odbrane na suđenju bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću, Vujadin Stević je tvrdio i da tužioci Tribunala preuveličavaju broj ubijenih ljudi.

U vreme izbijanja rata u Bosni, tokom proleća 1992. godine, Stević je bio komandir voda u bratunačkoj Teritorijalnoj odbrani (TO).

Pre no što je Stević počeo da svedoči, predsedavajući sudija O-Gon Kvon (O-Gon Kwon) mu je rekao kako može uputiti prigovor na bilo koje inkriminišuće pitanje, ali da sudsko veće ima pravo da ga „primora“ da odgovori. Ukoliko se to desi, svedokove potonje reči ne mogu biti iskorišćene protiv njega u slučaju budućeg gonjenja.

Karadžić se pred sudom brani samostalno, tako da je upravo on pročitao kratki sažetak Stevićeve izjave, nakon čega nije imao nikakvih dodatnih pitanja.

Prema navodima iz tog sažetka, Stević je „znao da njegov lider [Karadžić] na svaki način pokušava da izbegne rat i postigne mirovni dogovor sa Muslimanima, ali da Muslimani nisu pristali na to“. Srbi su bili prestrašeni zbog toga što su na političkim skupovima Muslimani „izražavali mržnju“ protiv njih i napadali ih – navodi se u sažetku.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS), odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Karadžić se tereti i za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je ubijeno skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je nad preko 7,000 muškaraca i dečaka u julu 1995. počinjen u Srebrenici.

Karadžić je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužilaštva, tužilac Mateo Kosti (Matteo Costi) je svedoku postavljao pitanja koja su se ticala njegove lične uloge u događajima, uključujući i ona o masakru koji se odigrao u selu Glogova (opština Bratunac) 9. maja 1992. Preko 60 Bošnjaka je ubijeno na više lokacija, a znatan deo sela je srušen.

Čelnik bratunačkog Opštinskog odbora Srpske demokratske stranke (SDS), Miroslav Deronjić, priznao je 2003. godine krivicu za naređivanje tog napada. Sudije Tribunala osudile su ga na deset godina zatvora, ali je on umro 2007.

Svedok Stević je izjavio da je sudelovao u „razoružavanju“ Glogove izvršenom spomenutog dana, posvedočivši da je njegova jedinica zarobila grupu od 20 Muslimana, koji su se skrivali. On je rekao da se, nakon što su Muslimani pritvoreni, pridružio svojim „saborcima“, te da je zajedno sa njima otišao na seosku pijacu.

„Naredili ste [zarobljenicima] da stanu uza zid, zar ne?“, upitao je Kosti.

„Tačno tako, dok smo čekali da nam naši nadređeni kažu šta s njima da radimo; a u isto vreme smo im pružali zaštitu“, kazao je Stević.

Kosti je potom upitao da li je Stević naredio i da se zarobljenici okrenu licem ka zidu i „podignu ruke uvis“ – kao što je navedeno u iskazu jednog preživelog zarobljenika.

„Nije tačno. Stajali su uz zid, a ja sam im onda rekao da sednu“, odgovorio je Stević.

On je rekao da je ta grupa brojala „oko 20 muškaraca, nije prebrojao te ljude, moglo ih je biti 15 ili manje“.

„U stvari, bilo je 23“, kazao je kratko Kosti.

Tužilac je potom ocenio da je Stević znao da će ljudi koje je zarobila njegova jedinica TO-a kasnije biti ubijeni.

„Znate da ih je još 40 [takođe] ubijeno. A siguran sam da znate i da je selo bilo spaljeno, i da je ostatak stanovništva proteran. Cilj te operacije nije bilo prikupljanje oružja, nego proterivanje Muslimana“, kazao je Kosti.

„Ne bih se složio sa Vašom ocenom“, uzvratio je Stević. „Broj onih koji su toga dana ubijeni ne može se zasnivati isključivo na izjavi jednog svedoka.“

On je rekao da u dokumentaciji bratunačke opštine postoje „precizni podaci o tome ko je ubijen i kada, kog datuma, sa imenima i prezimenima, brojevima ličnih karata itd“.

Međutim, „te spiskove je neko sačinio u nameri da uveća broj [mrtvih] – pa na tim spiskovima možete čak pronaći ljude koji su pre toga ubijeni, one koji čak nisu ni rođeni“, kazao je svedok. „Strašno je da ovakav Tribunal koristi te nasumične podatke, bez oslanjanja na pouzdane dokumente.“

Kosti je sugerisao da pređu na događaje od 11. maja 1992., kada je svedoku navodno bio „poveren zadatak“ da pronađe Muslimane koji su se skrivali po šumama.

„Objasnili ste kako ste pronašli jednu grupu Muslimana, te kako ste organizovali njihov prevoz u Bratunac. Ono što ne vidim u Vašoj izjavi jeste da li su ti Muslimani [bili] prisiljeni na to, jer nisu imali nikakvu alternativu. Jesam li u pravu?“, upito je Kosti.

Stević je rekao da tužilac nije u pravu, te da su Muslimani koje je sreo „bili u strahu“ i nisu želeli da ostanu u svojim domovima ili da se kriju u šumi, nego su pristali da odu.

„Bili su zahvalni, pogotovo izvesni pojedinci koji su mi rekli da su prošli dobro, što su uspeli da napuste Bratunac bez ikakvog maltretiranja. Sve do danas mi se ljudi vraćaju sa takvim pričama“, kazao je Stević.

Kosti je ukazao na to da je svedok propustio da pomene šta se desilo Muslimanima koji su u Bratunac stigli iz okolnih sela.

„Većina ih je bila zatočena na fudbalskom stadionu [a] muškarci su bili maltretirani i ubijani u školi Vuk Karadžić. Tako da su se u Bratuncu oni zapravo susreli sa veoma ozbiljnim problemima, zar ne?“, upitao je tužilac.

„Ti ljudi [koje sam spomenuo] definitivno nisu. Oni su mi to potvrdili posle rata, kada su se vratili svojim kućama“, uporan je bio Stević.

Kosti je svedoku rekao kako mu je poznato da je više hiljada Muslimana bilo protvoreno u Bratuncu i da su „muškarci bili maltretirani, mučeni i ubijani“ u školi Vuk Karadžić.

„Znao sam za neke od priča, ali nisam bio u prilici da ih vidim. U mom selu su telefonske linije bile u prekidu i mogao sam da se oslonim samo na radio, tako da nisam bio obavešten o ovome“, kazao je Stević.

Kosti je rekao kako je u svojim napomenama bosanskim medijima čelnik jednog od udruženja pritvorenika iz Bratunca rekao da je Stević lično otpratio zarobljenike ka školi Vuk Karadžić.

Svedok je to negirao, rekavši kako su ti navodi proistekli iz jedne lične prepirke između njega i čelnika udruženja.

Tužilac je potom prešao na jul 1995., a pogotovo na dane nakon što su bosanski Srbi zauzeli srebreničku enklavu. Snage bosanskih Srba pobile su preko 7,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

U to vreme, svedok je bio pomoćnik komandanta za logistiku u Bratunačkoj brigadi vojske bosanskih Srba.

Kosti je primetio da je 13. jula preko 1,000 bosanskih Muslimana ubijeno u skloništu u Kravici, udaljenom svega pet kilometara od Stevićevog komandnog položaja. Ta tela su potom bila spaljena na lokaciji koja se nalazi na manje od jednog kilometra udaljenosti.

„Jeste li znali da su se pogubljenja desila i da su tela bila pokopana u Vašem dvorištu?“, upitao je Kosti.

„Molim Vas, još jednom, Vi koristite pogrešne brojke. Na početku svog svedočenja, rekao sam kako je zaista tužno to što se broj mrtvih i ubijenih iskrivljuje i naduvava. Svi ti ljudi imaju svoja imena i podatke o porodicama. Žao mi je što ih merite kao kubne metre kamenja ili drva“, kazao je Stević.

Predsedavajući sudija O-Gon Kvon se umešao kako bi svedoka podsetio na to da je „pitanje bilo da li ste Vi znali da su se pogubljenja desila i da su tela pokopana“.

„Jeste li znali ili niste?“, pitao je sudija.

„Nisam znao. Nisam imao vremena da se time bavim. Ukoliko se nešto desilo iza naših leđa, nije bilo načina da mi to vidimo“, rekao je Stević.

„Ukoliko niste znali, na osnovu čega onda tvrdite da su brojke iskrivljene?“, pitao je sudija Kvon.

„Uvređen sam proizvoljnim brojkama koje se ovde iznose. Ako se nešto desilo, onda treba da bude poznat tačan broj. Svi mrtvi ljudi zaslužuju da budu identifikovani, prebrojani i pokopani . . . Niko [ovde] ne spominje isti broj, niti čak koristi odgovarajuće informacije o žrtvama“, ponovio je Stević.

Tužilac Kosti je upitao koliki je, po Stevićevom mišljenju, tačan broj ljudi koji su 13. jula 1995. bili ubijeni u skladišu u Kravici.

„Ja ne znam tačan broj, ali znam za činjenicu da je on bio znatno manji. Vi imate priliku da prikupite informacije u Bratuncu i Srebrenici – a tamo su i porodice žrtava, koje mogu neposredno posvedočiti ko je ubijen i gde. To je jedina vrsta informacije koju ja doživljavam kao kredibilnu“, kazao je Stević.

„Dobili smo pristup tim informacijama, izvršili smo iskopavanja, imamo brojke – i to one koje sam ja izneo. Na temelju čega Vi tvrdite da je broj manji?“, upitao je Kosti.

„To sam tvrdio zato što Vi niste koristili zvanične podatke, koristili ste spiskove nekih udruženja, koji su proizvoljni“, uporan je bio Stević.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.