SLUČAJ ŠEŠELJ: SASLUŠANJE O MOSTARSKIM STRELJANJIMA

Jedan Bošnjak – koji se u pritvoru obreo nakon što je u junu 1992. preživeo masakr u Mostaru – ispričao je ove sedmice sudijama kako mu je voda davana svakog četvrtog, a hrana svakog šestog dana.



Redžep Karišik je svedočio na suđenju srpskom nacionalističkom političaru Vojislavu Šešelju. Iako se nalazi u haškom pritvoru – jer mu se sudi za zločine protiv čovečnosti počinjene u periodu od avgusta 1991. do septembra 1993. – Šešelj je još uvek predsednik Srpske radikalne stranke (SRS).



Prema navodima iz optužnice, Šešelj je težio stvaranju etnički homogene „Velike Srbije“, a da bi to postigao, „sudelovao je u regrutovanju, formiranju, finansiranju, snabdevanju, podršci i komandovanju srpskim dobrovoljcima“, koje je podsticao na činjenje zločina.



Karišikovo se svedočenje odnosilo na događaje koji su se odigrali u periodu od apila do juna 1992., kada su – prema navodima tužilaca – dobrovoljci (poznatiji kao „šešeljevci“) napali Mostar i okolna sela, te hapsili, mučili i ubijali ne-Srbe.



Svedok je pred sudom ispričao kako je bio zarobljen prilikom pokušaja bekstva iz sela Potoci, u kojem mu je život postao „nepodnošljiv“.



On tvrdi da je tri dana bio zatvoren u pošti, nakon čega je odveden na fudbalski stadion u mostarskom predgrađu Vrapčići, gde je sa devedesetak zarobljenika proveo šest dana u svlačionici koja nije imala ni 30 kvadratnih metara.



Karišik je rekao da se broj zarobljenika – među kojima su bili i žene i deca – u toj prostoriji iz dana u dan povećavao. „Ljude su dovodili svakoga dana i svake noći“, kazao je on.



Svedok je potom opisao kako su ga iz te prostorije izveli neki bradati ljudi u uniformama, te kako je – zajedno sa još 15-20 zarobljenika – kombijem bio prebačen na mesto koje je odatle bilo udaljeno desetak minuta vožnje.



Nakon što se vozilo zaustavilo, ostali su bili izvedeni napolje i streljani, dok je Karišik ostao u kombiju. „Dok su izlazili, taj čovek je počeo da puca na njih u rafalima“, rekao je on. „Nisam mogao da izdržim. Noge su mi se tresle i rekao sam. „Ubij me ovde, u kombiju.“



Svedok je rekao i kako je kasnije saznao da se kombi zaustavio u Uborku, mestu koje se nalazi severno od Mostara.



U optužnici protiv Šešelja se navodi kako je 13. juna bilo ubijeno 88 pritvorenih nesrpskih civila.



Nakon svih tih događaja, Karišik je pomogao pri identifikaciji tela koja su ekshumirana iz masovne grobnice koja se nalazila na jednoj deponiji.



Tužilac je svedoku pokazao spisak osoba ekshumiranih iz te grobnice, za koje je svedok rekao da ih je prepoznao.



„Svi oni su bili sa mnom u Vrapčićima, a ubijeni su u Uborku“, rekao je on pred sudom.



Nakon masakra u Uborku, svedok je odveden u Sutinu. Tamo ga je vezao čovek koji je govorio „ekavskim“ narečjem, na osnovu čega je Karišik zaključio da se ne radi o osobi sa „domaćeg“ terena.



„Tako sam shvatio da je iz Srbije, po njegovom govoru“, kazao je.



Karišik je sudu ispričao kako je potom bio pretučen i vezan lisicama za radijator, pre no što se, pobegavši kroz prozor, ponovo našao na slobodi.



Svedok je rekao i da se redovni sastav jugoslovenske vojske iz Mostara povukao u aprilu 1992., dok su rezervisti ostali u gradu, da bi se kasnije priključili paravojnim formacijama.



A kada ga je tužilac upitao koje paravojne jedinice su boravile u Mostaru, svedok je odgovorio: „Šešeljevci. Ne znam ko im je komandovao. Ne znam ko je bio njihov vojvoda [komandant].“



Prilikom unakrsnog isptitivanja, okrivljeni Šešelj nije osporavao pojedinosti Karišikovog iskaza, nego je nastojao da se oslobodi odgovornosti za zločin, tvrdeći da počinitelji nisu bili iz SRS-a, već da se radilo o lokalnim Srbima i dobrovoljcima Srpskog pokreta obnove (SPO).



Na pitanje okrivljenog koga naziva „šešeljevcima“, svedok je rekao da misli na vojnike kojima je komandovao Šešelj. No, priznao je da nije poznavao pripadnike tih jedinica.



„Čuo sam vojnike i njihov dijalekat, pa sam shvatio da su iz Srbije, a oni su sami sebe nazivali šešeljevcima“, kazao je svedok.



Kada ga je okrivljeni pitao da li su „šešeljevci“ bili prisutni i na stadionu u Vrapčićima koji je korišćen kao pritvorski centar, svedok je odgovorio: „Bio sam pritvoren, tako da iznutra nisam mogao da vidim ko se nalazi napolju.“



Šešelj se potom osvrnuo na izjavu koju je Karišik dao u maju 1995., kada u opisu svog hapšenja nije ni pomenuo „šešeljevce“.



Uporedio je tu izjavu sa kasnijim iskazom, koji je Karišik haškim istražiteljima dao 2004., i u kojem je pripadnike paravojnih formacija povezao sa Šešeljem.



„To je ono što vam haški istražitelji stavljaju u usta“, zaključio je Šešelj.



Potom je svedoku pokazao spisak koji su 1993. u Mostaru sačinili tužioci, a na kojem su pobrojane osobe koje su pod istragom u vezi sa ubistvima Muslimana u Sutini.



Svedok je potvrdio da niko sa tog spiska nije iz Srbije, te da su svi osim trojice iz Mostara.



Tužilaštvo tvrdi da su sa Šešeljem bili povezani pripadnici paravojnih formacija koji su došli iz Srbije, a da su se lokalni Srbi udružili sa njima.



Upitan da li su srpske snage sa kojima se sretao bile isključivo iz Mostara ili i iz drugih krajeva, Karišik je odgovorio: „Dolazili su iz Crne Gore, Srbije – stizali su sa svih strana.“



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.