NAPUŠTENO BOSANSKO ODMARALIŠTE OPTEREĆENO ZLOČINIMA
Svaki pokušaj normalnog života u Klotjevcu je povezan sa sećanjima na žrtve masakra koji su u obližnjoj Srebrenici počinili bosanski Srbi.
NAPUŠTENO BOSANSKO ODMARALIŠTE OPTEREĆENO ZLOČINIMA
Svaki pokušaj normalnog života u Klotjevcu je povezan sa sećanjima na žrtve masakra koji su u obližnjoj Srebrenici počinili bosanski Srbi.
Hadžira Dizić je ljubazna domaćica, koja na šporetu na drva strpljivo kuva kafu novinarima koji su svratili u njenu kuću u selu Klotjevac, na oko 25 kilometara udaljenosti od Srebrenice. Ona sada živi u Srebreniku kraj Tuzle, dok u Klotjevac dolazi samo povremeno, vikendom. A ove nedelje je došla da sahrani svog supruga, 14 godina nakon što je u julu 1995. ubijen u masakru.
Glas joj podrhtava dok opisuje svoju zabrinutost za decu, pogotovo za najmlađeg, koji želi da nosi kovčeg svog oca, a ona strahuje da će mu biti pretežak.
„Ali, onda sam shvatila da je to lak kovčeg“, kazala je ona. „Njihovi kovčezi nisu teški kao drugi, normalni. To su samo kosti.“
U Klotjevcu je svaki pokušaj normalnog života povezan sa sećanjima na jul 1995., kada su trupe bosanskih Srba zarobile i u istočnobosanskim šumama ubile oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, te potom – sa ciljem da prikriju zločin – pokopale njihova tela u više desetina masovnih grobnica.
„Moj otac nije prešao šumu“ – taj izraz se u okolini Srebrenice koristi da bi se govorilo o smrti. Prolazak kroz šumu znači život. Reč „genocid“ rezervisana je za masovno ubijanje. Onima koji su bili lično povezani sa žrtvama, lakše je koristiti uvijene izraze za počinjeni zločin.
Možda neutralan izraz čini podnošljivijim lično sećanje na smrt i očajanje – u pitanju je metafora koja maskira bol zbog genocida koji opterećuje srca hiljada onih koji svakoga leta žale na grobovima, ili još uvek čekaju da kosti njihovih najmilijih budu pronađene, identifikovane i pokopane.
Pre bosanskog rata (1992-95.), turisti bi se sjatili u Klotjevac kako bi uživali u osobenoj prirodnoj lepoti tamošnjih voda i klisura – recimo, u jezeru Perućac, koje je šezdesetih godina prošlog veka formirano izgradnjom hidroelektrane, ili u 24 kilometra dugom kanjonu reke Drine, na potezu između Klotjevca i Žepe, koji je po dubini treći kanjon u svetu.
Sa rekom Drinom, koja je označavala formalnu granicu sa Srbijom, Klotjevac je bio popularna turistička destinacija za ljude s obe strane te reke. Broj stanovnika bi se svakog leta udvostručio zbog onih koji bi dolazili na odmor i odsedali u letnjim kućama sagrađenim u stilu koliba. No, ova lokacija se ispostavila kao vrlo nepovoljna nakon što su je među prvima, u aprilu 1992. godine, granatirali bosanski Srbi.
Oko 108 ljudi, od kojih su trećina bili stalni stanovnici sela, poginulo je u ratu – uglavnom u Srebrenici. Sada zimi selo imalo svega 13 stanovnika, koji žive u četiri kuće.
„Sada se ne plašim. Nekad sam se plašila. Nismo imali struju. Još uvek je čudno, liči na pustinju bez ljudi“, kaže Ejdina Sejdinović, koja u Klotjevcu živi zajedno sa svojim suprugom, poljoprivrednikom Nurijom, i njihovo troje dece.
„Pre rata nije bilo ovako, tada su ovo selo i okolna područja vrvili od ljudi. Ali sada smo se navikli na ovo.“
Hamed Mešanović je u svojim tridesetim, a 2003. godine vratio se u Klotjevac nakon što mu je humanitarna organizacije „Care“ (Savez dobrotvornih društava SAD-a) ponovo sagradila kuću. Živi sa majkom, sinom i mlađim bratom, a bavi se poljoprivredom.
„Imam ovce, krave i nešto pčela“, kaže on. Sin mu u školu ide u selo Osat, koje je udaljeno 10 kilometara, a postojeći mali školski autobus organizuju i plaćaju opštinske vlasti.
„Zadovoljni smo ovom pomoći. Bilo bi dobro kada bi nam pomogli i oko ostalih problema. Najveća briga nam je put. Mi smo na 25 km od Srebrenice. Postoji kameni, neasfaltiran put, a zimi ima dana kada smo zavejani, jer se put čisti samo jednom sedmično.“
Izraz lica mu varira između tužnog, zabrinutog i zamišljenog – što svedoči o teškoćama kroz koje je prošao zajedno sa ostalim seljanima. Ljudi mogu vredno raditi u polju i držati stoku i košnice, ali ovde nema nikoga ko bi kupio njihov puter ili med, a najbliža pijaca se nalazi na nekoliko sati udaljenosti i do nje se stiže lošim putem.
Mešanović se opusti samo kad počne da govori o pecanju. „Zimi idemo na pecanje, na jezeru se srećemo sa ’njihovim’ (srpskim) ribočuvarima i ribolovcima“, kaže on. „Nemamo nikakvih problema.“
Uz širok osmeh, Mešanović dodaje: „Prošle godine je Huso ulovio soma. Bio je ogroman, imao je 20 kilograma. Obično ne prodajemo ribu, lovimo je samo za vlastite potrebe, kako bismo je jeli tokom zime, ali ovo je bila jedina riba koju smo uspeli da prodamo.“
Lice mu postaje sve ozbiljnije dok se priseća jedine nevolje koju je doživeo otkako se vratio. Jedan lokalni Srbin je 2003. došao i verbalno ga zlostavljao. Nakon što su ga prijavili policiji, više nisu imali nikakvih problema.
U Klotjevcu su svi spremni da razgovaraju sa novinarima, ali je dovoljno samo pola sata pa da uzbuđenje zbog posetilaca splasne. Pažnja prema strancima je razumljiva, ali je sve to ipak premalo da bi izmenilo tužne živote seljana, koji su sada svedeni na najosnovniju egzistenciju.
Dve osobe koje se stalno vraćaju i pokušavaju nešto da učine su Ron Adams, profesor Univerziteta u Melburnu, i Hariz Halilović – predavač socijalne antropologije, koji je rodom iz Klotjevca. U leto 2007. oni su studentsku ekskurziju doveli na terenski rad u Klotjevac, upoznajući studente – koji su deset dana proveli sa povratnicima, radeći u polju i deleći sa njima svakodnevicu – sa razornim posledicama genocida po lokalnu zajednicu. Zajedno su osnovali udruženje Prijatelji Klotjevca i počeli da prikupljaju novac za selo.
Dve godine kasnije, oni stoje ispred spomenika na kojem su popisana imena svih 108 poginulih iz Klotjevca, spremni da ga otkriju pred oko 200 ljudi koji su se za tu priliku okupili. Adam stoji pokraj australijske zastave i govori emotivno, prisećajući se dana koje je dve godine ranije proveo u selu, kada je zajedno sa svojim studentima ljudima iz Klotjevca obećao da će ostati sa njima u kontaktu, te da će pokušati da pomogne povratnicima da poboljšaju kvalitet života.
„Ali se sećam i kako sam razmišljao o tome kako se prošlost može ispraviti“ i počiniocima „može uskratiti konačna pobeda“, rekao je on, izazvavši time aplauz okupljenih.
„Ono što je pokazano te noći – i tokom čitavog našeg boravka u Klotjevcu – bilo je to da preživeli mogu odati počast žrtvama tako što će nastaviti da žive i rade poštujući vrednosti i tradicije u skladu sa kojima su žrtve živele svoje živote“, zaključio je Adams.
Spomenik je u obliku iskrzanog trougla, po modelu mape Bosne i Hercegovine, a postavljen je iznad seoskog izvorišta vode koje je pre rata služilo kao mesto okupljanja seljana. Lokalna predaja kaže da je voda sa tog izvora, koja je poznata u čitavoj istočnoj Bosni, decu iz ovog sela učinila pametnijom, te da je to razlog što su mnogi učenjaci iz sela danas rasuti po svetu, uključujući i Halilovića.
„Po prvi put za 17 godina, stopio sam se ne samo sa mestom odakle mi je porodica, nego i sa onima koji su ovde živeli, i onima koji su tokom rata nestali“, kazao je Halilović. „Danas su se ovde okupili ljudi koji ne dele samo isti geografski prostor, nego i iste uspomene i istu vezanost za ovo mesto. Moje lično pamćenje i kolektivno pamćenje ovog mesta su se na neki način materijalizovali u spomeniku i činu otkrivanja spomenika.“
Edina Bećirević je docentica na Fakultetu kriminalističkih nauka Sarajevskog Univerziteta.
Glas joj podrhtava dok opisuje svoju zabrinutost za decu, pogotovo za najmlađeg, koji želi da nosi kovčeg svog oca, a ona strahuje da će mu biti pretežak.
„Ali, onda sam shvatila da je to lak kovčeg“, kazala je ona. „Njihovi kovčezi nisu teški kao drugi, normalni. To su samo kosti.“
U Klotjevcu je svaki pokušaj normalnog života povezan sa sećanjima na jul 1995., kada su trupe bosanskih Srba zarobile i u istočnobosanskim šumama ubile oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, te potom – sa ciljem da prikriju zločin – pokopale njihova tela u više desetina masovnih grobnica.
„Moj otac nije prešao šumu“ – taj izraz se u okolini Srebrenice koristi da bi se govorilo o smrti. Prolazak kroz šumu znači život. Reč „genocid“ rezervisana je za masovno ubijanje. Onima koji su bili lično povezani sa žrtvama, lakše je koristiti uvijene izraze za počinjeni zločin.
Možda neutralan izraz čini podnošljivijim lično sećanje na smrt i očajanje – u pitanju je metafora koja maskira bol zbog genocida koji opterećuje srca hiljada onih koji svakoga leta žale na grobovima, ili još uvek čekaju da kosti njihovih najmilijih budu pronađene, identifikovane i pokopane.
Pre bosanskog rata (1992-95.), turisti bi se sjatili u Klotjevac kako bi uživali u osobenoj prirodnoj lepoti tamošnjih voda i klisura – recimo, u jezeru Perućac, koje je šezdesetih godina prošlog veka formirano izgradnjom hidroelektrane, ili u 24 kilometra dugom kanjonu reke Drine, na potezu između Klotjevca i Žepe, koji je po dubini treći kanjon u svetu.
Sa rekom Drinom, koja je označavala formalnu granicu sa Srbijom, Klotjevac je bio popularna turistička destinacija za ljude s obe strane te reke. Broj stanovnika bi se svakog leta udvostručio zbog onih koji bi dolazili na odmor i odsedali u letnjim kućama sagrađenim u stilu koliba. No, ova lokacija se ispostavila kao vrlo nepovoljna nakon što su je među prvima, u aprilu 1992. godine, granatirali bosanski Srbi.
Oko 108 ljudi, od kojih su trećina bili stalni stanovnici sela, poginulo je u ratu – uglavnom u Srebrenici. Sada zimi selo imalo svega 13 stanovnika, koji žive u četiri kuće.
„Sada se ne plašim. Nekad sam se plašila. Nismo imali struju. Još uvek je čudno, liči na pustinju bez ljudi“, kaže Ejdina Sejdinović, koja u Klotjevcu živi zajedno sa svojim suprugom, poljoprivrednikom Nurijom, i njihovo troje dece.
„Pre rata nije bilo ovako, tada su ovo selo i okolna područja vrvili od ljudi. Ali sada smo se navikli na ovo.“
Hamed Mešanović je u svojim tridesetim, a 2003. godine vratio se u Klotjevac nakon što mu je humanitarna organizacije „Care“ (Savez dobrotvornih društava SAD-a) ponovo sagradila kuću. Živi sa majkom, sinom i mlađim bratom, a bavi se poljoprivredom.
„Imam ovce, krave i nešto pčela“, kaže on. Sin mu u školu ide u selo Osat, koje je udaljeno 10 kilometara, a postojeći mali školski autobus organizuju i plaćaju opštinske vlasti.
„Zadovoljni smo ovom pomoći. Bilo bi dobro kada bi nam pomogli i oko ostalih problema. Najveća briga nam je put. Mi smo na 25 km od Srebrenice. Postoji kameni, neasfaltiran put, a zimi ima dana kada smo zavejani, jer se put čisti samo jednom sedmično.“
Izraz lica mu varira između tužnog, zabrinutog i zamišljenog – što svedoči o teškoćama kroz koje je prošao zajedno sa ostalim seljanima. Ljudi mogu vredno raditi u polju i držati stoku i košnice, ali ovde nema nikoga ko bi kupio njihov puter ili med, a najbliža pijaca se nalazi na nekoliko sati udaljenosti i do nje se stiže lošim putem.
Mešanović se opusti samo kad počne da govori o pecanju. „Zimi idemo na pecanje, na jezeru se srećemo sa ’njihovim’ (srpskim) ribočuvarima i ribolovcima“, kaže on. „Nemamo nikakvih problema.“
Uz širok osmeh, Mešanović dodaje: „Prošle godine je Huso ulovio soma. Bio je ogroman, imao je 20 kilograma. Obično ne prodajemo ribu, lovimo je samo za vlastite potrebe, kako bismo je jeli tokom zime, ali ovo je bila jedina riba koju smo uspeli da prodamo.“
Lice mu postaje sve ozbiljnije dok se priseća jedine nevolje koju je doživeo otkako se vratio. Jedan lokalni Srbin je 2003. došao i verbalno ga zlostavljao. Nakon što su ga prijavili policiji, više nisu imali nikakvih problema.
U Klotjevcu su svi spremni da razgovaraju sa novinarima, ali je dovoljno samo pola sata pa da uzbuđenje zbog posetilaca splasne. Pažnja prema strancima je razumljiva, ali je sve to ipak premalo da bi izmenilo tužne živote seljana, koji su sada svedeni na najosnovniju egzistenciju.
Dve osobe koje se stalno vraćaju i pokušavaju nešto da učine su Ron Adams, profesor Univerziteta u Melburnu, i Hariz Halilović – predavač socijalne antropologije, koji je rodom iz Klotjevca. U leto 2007. oni su studentsku ekskurziju doveli na terenski rad u Klotjevac, upoznajući studente – koji su deset dana proveli sa povratnicima, radeći u polju i deleći sa njima svakodnevicu – sa razornim posledicama genocida po lokalnu zajednicu. Zajedno su osnovali udruženje Prijatelji Klotjevca i počeli da prikupljaju novac za selo.
Dve godine kasnije, oni stoje ispred spomenika na kojem su popisana imena svih 108 poginulih iz Klotjevca, spremni da ga otkriju pred oko 200 ljudi koji su se za tu priliku okupili. Adam stoji pokraj australijske zastave i govori emotivno, prisećajući se dana koje je dve godine ranije proveo u selu, kada je zajedno sa svojim studentima ljudima iz Klotjevca obećao da će ostati sa njima u kontaktu, te da će pokušati da pomogne povratnicima da poboljšaju kvalitet života.
„Ali se sećam i kako sam razmišljao o tome kako se prošlost može ispraviti“ i počiniocima „može uskratiti konačna pobeda“, rekao je on, izazvavši time aplauz okupljenih.
„Ono što je pokazano te noći – i tokom čitavog našeg boravka u Klotjevcu – bilo je to da preživeli mogu odati počast žrtvama tako što će nastaviti da žive i rade poštujući vrednosti i tradicije u skladu sa kojima su žrtve živele svoje živote“, zaključio je Adams.
Spomenik je u obliku iskrzanog trougla, po modelu mape Bosne i Hercegovine, a postavljen je iznad seoskog izvorišta vode koje je pre rata služilo kao mesto okupljanja seljana. Lokalna predaja kaže da je voda sa tog izvora, koja je poznata u čitavoj istočnoj Bosni, decu iz ovog sela učinila pametnijom, te da je to razlog što su mnogi učenjaci iz sela danas rasuti po svetu, uključujući i Halilovića.
„Po prvi put za 17 godina, stopio sam se ne samo sa mestom odakle mi je porodica, nego i sa onima koji su ovde živeli, i onima koji su tokom rata nestali“, kazao je Halilović. „Danas su se ovde okupili ljudi koji ne dele samo isti geografski prostor, nego i iste uspomene i istu vezanost za ovo mesto. Moje lično pamćenje i kolektivno pamćenje ovog mesta su se na neki način materijalizovali u spomeniku i činu otkrivanja spomenika.“
Edina Bećirević je docentica na Fakultetu kriminalističkih nauka Sarajevskog Univerziteta.
