BEZBEDNOST SVEDOKA – ISKUŠENJE ZA LOKALNE SUDOVE
Mogućnost svedoka da govore bez rizika ograničena je raspoloživim sredstvima i javnim mnjenjem.
BEZBEDNOST SVEDOKA – ISKUŠENJE ZA LOKALNE SUDOVE
Mogućnost svedoka da govore bez rizika ograničena je raspoloživim sredstvima i javnim mnjenjem.
Nakon što je nedavno haško suđenje bivšem kosovskom premijeru Ramušu Haradinaju (Ramush Haradinaj) okončano oslobađajućom presudom, sudija je konstatovao kako je teško obezbediti adekvatnu zaštitu svedoka u takvim procesima za ratne zločine.
Čitajući presudu, predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) ukazao je na bezbednosne probleme sa kojima su se tužioci Tribunala susreli tokom pribavljanja iskaza brojnih svedoka.
Od 100 svedoka optužbe, 18 ih se pojavilo nakon što im je upućen obavezujući poziv, dok je 34 svedočilo uz mere zaštite.
„Mnogi [svedoci] su se pozvali na strah kao osnovni razlog zbog kojeg ne žele da se pojave pred sudskim većem i daju iskaz“, kazao je sudija Ori. „U tom pogledu, veće je steklo snažan utisak da je suđenje održano u atmosferi u kojoj su se svedoci osećali nesigurno.“
Haradinaj i njegov saoptuženik Idriz Baljaj (Idriz Balaj) oslobođeni su 3. aprila po svim tačkama optužnice koja je protiv njih podignuta, i koja se odnosila na ranu fazu sukoba na Kosovu (1998.). Treći optuženik, Lahi Brahimaj, proglašen je krivim za okrutno postupanje i mučenje, te osuđen na šest godina zatvora.
Pitanje koje je pokrenuo sudija Ori – organizovanje adekvatne zaštite za svedoke – već dugo predstavlja izazov za haške tužioce.
A budući da se rad Tribunala bliži kraju i da se naglasak premešta na lokalna suđenja za ratne zločine i same balkanske zemlje, sa istim se pitanjem suočavaju i nacionalni sudski sistemi.
Politički kontekst u kojem se takva suđenja odigravaju razlikuje se od države do države, pa i pravne mere koje se preduzimaju u svrhu zaštite svedoka mogu biti raznovrsne.
U ovom izveštaju IWPR razmatra načine na koji to osetljivo pitanje biva rešavano na Kosovu, u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj, te zaključuje da – iako jeste načinjen izvestan napredak kada je reč o stvaranju sudskih i tehnoloških mehanizama koji ljudima omogućuju da svedoče bez kompromitacije i ugroženosti – jedna od glavnih prepreka ostaje sama politička kultura u kojoj govorenje o prošlosti za sobom povlači i visok stepen rizika.
KOSOVO: SVEDOCI ZAŠTIĆENI SAMO NA PAPIRU
Na Kosovu, javni tužilac Ismet Kabaši (Ismet Kabasi) kaže da je Zakon o krivičnom postupku – koji je na snagu stupio u vreme dok status te pokrajine još nije bio rešen, i kojim je regulisano pitanje zaštite svedoka – u skladu sa evropskim standardima.
„Zakon o krivičnom postupku sadrži sva napredna rešenja iz međunarodne prakse zaštite svedoka“, kaže Kabaši. „Međutim, s obzirom da je ovde na delu tranziciona pravda, zaštita svedoka je još uvek u nadležnosti međunarodnih sudija i tužilaca.“
No, iako Kosovo možda i poseduje prikladna pravila koja regulišu zaštitu svedoka, njihova primena je nešto sasvim drugo. Teritorija je toliko mala, a zajednice toliko tesno isprepletene, da je izmeštanje svedoka besmisleno, a istovremeno ne postoji ni dovoljno sredstava za njihovo preseljenje u inostranstvo.
Kabaši napominje da je to jedan od glavnih problema na koje se nailazi pri nastojanjima da se zaštite svedoci.
„Kosovo je mala zemlja u kojoj ljudi imaju snažne porodične veze i gde svako zna svakoga, tako da znaju i ko bi [mogao] biti eventualni svedok“, kazao je on.
Jedan od problema, po Kabašijevom mišljenju, leži i u tome što je, da bi obezbedilo adekvatne mere zaštite svedoka, Kosovu neophodna međunarodna podrška – koja je trenutno nedovoljna.
„Ne možemo promeniti imena svedoka, niti ih preseliti iz jednog kosovskog grada u drugi – nedophodno je da ih pošaljemo u inostranstvo. Zbog toga nam je neophodna pomoć spolja“, objasnio je Kabaši. „U ovom trenutku, mi ne možemo da garantujemo da će svedoci imati normalan život nakon što im se svedočenja okončaju.“
Trenutno se o zaštiti svedoka stara specijalna policijska jedinica Misije Ujedinjenih nacija za Kosovo (UNMIK).
No, portparol kosovske policije, Arben Beka, ističe da će njegove snage uskoro preuzeti odgovornost za zaštitu svedoka.
„Međutim, proteći će izvesno vreme dok ne preuzmemo dužnost od UNMIK-a, i dok se naše osoblje ne obuči za taj zadatak“, kazao je on.
NEUJEDNAČEN USPEH U BOSNI
Dok Državni sud u Bosni – koji se bavi organizovanim kriminalom i ratnim zločinima – često dobija pohvale za svoj rad, lokalni sudovi za ratne zločine još uvek treba puno toga da urade, naročito kada je reč o zaštiti svedoka.
Iako na svim sudovima u Bosni važe isti zakoni koji se tiču zaštite svedoka, čini se da ih jedino državni sud uspešno primenjuje.
Zamenik bosanskog državnog tužioca, Milorad Barašin, kaže da dotična zemlja – zahvaljujući radu specijalnog odeljenja Državnog suda, kao i Državne agencije za istragu i zaštitu (SIPA) – raspolaže solidnim mehanizmima zaštite onih svedoka koji su posebno ugroženi.
„Do sada smo imali nekoliko svedoka koji su ovde došli iz inostranstva i koji su želeli da svedoče uz mere zaštite. Svedoci koji žive u Bosni takođe mogu zahtevati da budu zaštićeni – i to će i biti, ukoliko sud odluči da su te mere neophodne“, kaže Barašin.
On je rekao i da jedan od razloga zbog kojih je Državni sud do sada bio uspešan u obezbeđivanju mera zaštite jeste i to što on raspolaže odgovarajućom tehničkom opremom za prikrivanje identiteta svedoka – u rasponu od svedočenja posredstvom video-linka do distorzije glasa.
„Trenutno je jedan od svedoka u slučaju na kojem radim potpuno zaštićen – ne vidi mu se lice, glas mu je izmenjen, a identitet takođe zaštićen“, kazao je Barašin.
Međutim, dodao je i da mnogo toga zavisi od ponašanja advokata odbrane i optužbe.
„Oni moraju biti istinski profesionalci, i ni pod kojim uslovima ne smeju otkriti identitet svedoka“, kazao je on, dodajući da je po bosanskom zakonu otkrivanje identiteta zaštićenog svedoka – kažnjivo.
„Nakon što je u Bosni osnovan Državni sud, nikada se nije dogodilo da nečiji identitet bude otkriven“, rekao je on. „Svi smo potpuno svesni toga da životi svedoka mogu biti ugroženi.“
No, problemi su i u Bosni slični onima na Kosovu. Budući da je zemlja toliko mala, interno preseljenje bi bilo uzaludno, a usled ograničenosti raspoloživih sredstava svedoci ne mogu biti iseljeni u inostranstvo.
„Imao sam svedoka koji je, da bi svedočio, izrazio želju da bude preseljen u drugu zemlju, ali mi nismo bili u stanju da ispunimo njegove zahteve. Naprosto, trenutno nemamo dovoljno sredstava, ali se nadamo da će se u bliskoj budućnosti to promeniti“, kazao je Barašin.
Premda su zakonom zaštićeni, svedoci sa okružnih sudova za ratne zločine mogu da očekuju tek slabu ili nikakvu zaštitu, prevashodno zbog toga što ti sudovi nemaju zadovoljavajuću opremu.
„Na primer, jedina zaštita koja može biti ponuđena svedocima Okružnog suda u Banja Luci jeste ispitivanje bez prisustva strana u sporu“, kaže Jelena Mrkić-Bjelović, novinarka iz Sarajeva koja prati suđenja za ratne zločine. „To znači da sudije ispituju zaštićenog svedoka, čija izjava potom biva pročitana pred sudom.
„U tom slučaju je smanjen broj ljudi kojima je poznat identitet svedoka, i to je jedina mera zaštite koja se na sudu nudi svedocima.“
IZVESTAN NAPREDAK U SRBIJI
Svedoci koji se pojavljuju pred beogradskim Većem za ratne zločine uživaju mnogo bolji tretman i zaštitu nego pre nekoliko godina – kaže Matijas Helman (Mathias Helman), koordinator programa za podršku pri kancelariji suda.
„Smatram da je, u poređenju sa situacijom pre 2003. – kada je u Beogradu osnovan specijalni sud za ratne zločine – ogroman napredak načinjen u tri različite oblasti: zaštiti svedoka na sudu, zaštiti svedoka van suda i podršci svedoku“, dodao je on.
Veće za ratne zločine naglašava da se pažnja poklanja svim svedocima, a pogotovo onima koji su obuhvaćeni merama zaštite.
Predstavnik za štampu srbijanskog tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, tvrdi da specijalna policijska jedinica, koja je zadužena za zaštitu svedoka, svoj posao obavlja veoma profesionalno.
„Svedoci na suđenjima za ratne zločine nisu ugroženi ni na koji način. Prema podacima kojima za sada raspolažemo, nijedan svedok nije bio fizički zlostavljan, niti je u opasnosti da bude ubijen“, kazao je Vekarić.
Direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić, slaže se sa tom ocenom.
„Smatram da je zaštita svedoka umnogome poboljšana i da se oni osećaju sigurnije, jer su u prilici da vide kako jedna državna institucija [u obliku] specijalne policijske jedinice brine o njima, i pomaže im da se osećaju bezbedno“, rekla je ona.
Međutim, Kandićeva naglašava da opšta politička klima u Srbiji ne pogoduje postupcima koji se tiču ratnih zločina, te da oni koji žele da pomognu da se osude počinioci ratnih zločina ne uživaju poštovanje ostalih pripadnika društva.
„Dok se to ne promeni, nije realno očekivati da će svedoci biti doista bezbedni“, dodala je ona.
Helman se slaže sa tom ocenom.
„Atmosfera u društvu je veoma važna“, rekao je on. „Ukoliko se svedoci ohrabre da kažu istinu o izvršenim zločinima – čak i u slučaju da su ih počinili njihovi sunarodnici – biće im mnogo lakše da svedoče, pošto neće morati da strahuju od toga da će im neko pretiti ili ih nazivati izdajnicima.“
UOPŠTENI PRISTUPI „NEDELOTVORNI“ U HRVATSKOJ
Po rečima koordinatorke regionalnog i nacionalnog tima nevladinih organizacija koje prate suđenja za ratne zločine, Katarine Kruhonje, na suđenjima za ratne zločine u Hrvatskoj nisu zabeleženi nikakvi ozbiljniji problemi, s tim da postoji i jedan izuzetak – aktuelno suđenje uticajnom hrvatskom političaru Branimiru Glavašu, protiv koga se pred zagrebačkim Okružnim sudom vodi postupak za ratne zločine koji su 1991. u Osijeku počinjeni nad Srbima.
Osiječki novinar Drago Hedl, koji je u sudskom postupku svedočio protiv Glavaša, kaže da mu je u više navrata bilo prećeno – jednom čak i smrću.
Hedl dodaje i da se na te pretnje požalio istražnom sudiji zagrebačkog Okružnog suda, ali bez rezultata.
U ovoj zemlji je, smatra Kruhonja, problem u tome što „ukupna situacija u Hrvatskoj ljude ne ohrabruje da svedoče“.
Objasnila je to na sledeći način: „Ono što smeta jeste odsustvo jasne političke poruke da su ratni zločini ratni zločini, bez obzira na to ko su počinioci, te da svedočenje u takvim slučajevima može samo da razjasni stvari i popravi imidž Hrvatske.“
Čitajući presudu, predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) ukazao je na bezbednosne probleme sa kojima su se tužioci Tribunala susreli tokom pribavljanja iskaza brojnih svedoka.
Od 100 svedoka optužbe, 18 ih se pojavilo nakon što im je upućen obavezujući poziv, dok je 34 svedočilo uz mere zaštite.
„Mnogi [svedoci] su se pozvali na strah kao osnovni razlog zbog kojeg ne žele da se pojave pred sudskim većem i daju iskaz“, kazao je sudija Ori. „U tom pogledu, veće je steklo snažan utisak da je suđenje održano u atmosferi u kojoj su se svedoci osećali nesigurno.“
Haradinaj i njegov saoptuženik Idriz Baljaj (Idriz Balaj) oslobođeni su 3. aprila po svim tačkama optužnice koja je protiv njih podignuta, i koja se odnosila na ranu fazu sukoba na Kosovu (1998.). Treći optuženik, Lahi Brahimaj, proglašen je krivim za okrutno postupanje i mučenje, te osuđen na šest godina zatvora.
Pitanje koje je pokrenuo sudija Ori – organizovanje adekvatne zaštite za svedoke – već dugo predstavlja izazov za haške tužioce.
A budući da se rad Tribunala bliži kraju i da se naglasak premešta na lokalna suđenja za ratne zločine i same balkanske zemlje, sa istim se pitanjem suočavaju i nacionalni sudski sistemi.
Politički kontekst u kojem se takva suđenja odigravaju razlikuje se od države do države, pa i pravne mere koje se preduzimaju u svrhu zaštite svedoka mogu biti raznovrsne.
U ovom izveštaju IWPR razmatra načine na koji to osetljivo pitanje biva rešavano na Kosovu, u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj, te zaključuje da – iako jeste načinjen izvestan napredak kada je reč o stvaranju sudskih i tehnoloških mehanizama koji ljudima omogućuju da svedoče bez kompromitacije i ugroženosti – jedna od glavnih prepreka ostaje sama politička kultura u kojoj govorenje o prošlosti za sobom povlači i visok stepen rizika.
KOSOVO: SVEDOCI ZAŠTIĆENI SAMO NA PAPIRU
Na Kosovu, javni tužilac Ismet Kabaši (Ismet Kabasi) kaže da je Zakon o krivičnom postupku – koji je na snagu stupio u vreme dok status te pokrajine još nije bio rešen, i kojim je regulisano pitanje zaštite svedoka – u skladu sa evropskim standardima.
„Zakon o krivičnom postupku sadrži sva napredna rešenja iz međunarodne prakse zaštite svedoka“, kaže Kabaši. „Međutim, s obzirom da je ovde na delu tranziciona pravda, zaštita svedoka je još uvek u nadležnosti međunarodnih sudija i tužilaca.“
No, iako Kosovo možda i poseduje prikladna pravila koja regulišu zaštitu svedoka, njihova primena je nešto sasvim drugo. Teritorija je toliko mala, a zajednice toliko tesno isprepletene, da je izmeštanje svedoka besmisleno, a istovremeno ne postoji ni dovoljno sredstava za njihovo preseljenje u inostranstvo.
Kabaši napominje da je to jedan od glavnih problema na koje se nailazi pri nastojanjima da se zaštite svedoci.
„Kosovo je mala zemlja u kojoj ljudi imaju snažne porodične veze i gde svako zna svakoga, tako da znaju i ko bi [mogao] biti eventualni svedok“, kazao je on.
Jedan od problema, po Kabašijevom mišljenju, leži i u tome što je, da bi obezbedilo adekvatne mere zaštite svedoka, Kosovu neophodna međunarodna podrška – koja je trenutno nedovoljna.
„Ne možemo promeniti imena svedoka, niti ih preseliti iz jednog kosovskog grada u drugi – nedophodno je da ih pošaljemo u inostranstvo. Zbog toga nam je neophodna pomoć spolja“, objasnio je Kabaši. „U ovom trenutku, mi ne možemo da garantujemo da će svedoci imati normalan život nakon što im se svedočenja okončaju.“
Trenutno se o zaštiti svedoka stara specijalna policijska jedinica Misije Ujedinjenih nacija za Kosovo (UNMIK).
No, portparol kosovske policije, Arben Beka, ističe da će njegove snage uskoro preuzeti odgovornost za zaštitu svedoka.
„Međutim, proteći će izvesno vreme dok ne preuzmemo dužnost od UNMIK-a, i dok se naše osoblje ne obuči za taj zadatak“, kazao je on.
NEUJEDNAČEN USPEH U BOSNI
Dok Državni sud u Bosni – koji se bavi organizovanim kriminalom i ratnim zločinima – često dobija pohvale za svoj rad, lokalni sudovi za ratne zločine još uvek treba puno toga da urade, naročito kada je reč o zaštiti svedoka.
Iako na svim sudovima u Bosni važe isti zakoni koji se tiču zaštite svedoka, čini se da ih jedino državni sud uspešno primenjuje.
Zamenik bosanskog državnog tužioca, Milorad Barašin, kaže da dotična zemlja – zahvaljujući radu specijalnog odeljenja Državnog suda, kao i Državne agencije za istragu i zaštitu (SIPA) – raspolaže solidnim mehanizmima zaštite onih svedoka koji su posebno ugroženi.
„Do sada smo imali nekoliko svedoka koji su ovde došli iz inostranstva i koji su želeli da svedoče uz mere zaštite. Svedoci koji žive u Bosni takođe mogu zahtevati da budu zaštićeni – i to će i biti, ukoliko sud odluči da su te mere neophodne“, kaže Barašin.
On je rekao i da jedan od razloga zbog kojih je Državni sud do sada bio uspešan u obezbeđivanju mera zaštite jeste i to što on raspolaže odgovarajućom tehničkom opremom za prikrivanje identiteta svedoka – u rasponu od svedočenja posredstvom video-linka do distorzije glasa.
„Trenutno je jedan od svedoka u slučaju na kojem radim potpuno zaštićen – ne vidi mu se lice, glas mu je izmenjen, a identitet takođe zaštićen“, kazao je Barašin.
Međutim, dodao je i da mnogo toga zavisi od ponašanja advokata odbrane i optužbe.
„Oni moraju biti istinski profesionalci, i ni pod kojim uslovima ne smeju otkriti identitet svedoka“, kazao je on, dodajući da je po bosanskom zakonu otkrivanje identiteta zaštićenog svedoka – kažnjivo.
„Nakon što je u Bosni osnovan Državni sud, nikada se nije dogodilo da nečiji identitet bude otkriven“, rekao je on. „Svi smo potpuno svesni toga da životi svedoka mogu biti ugroženi.“
No, problemi su i u Bosni slični onima na Kosovu. Budući da je zemlja toliko mala, interno preseljenje bi bilo uzaludno, a usled ograničenosti raspoloživih sredstava svedoci ne mogu biti iseljeni u inostranstvo.
„Imao sam svedoka koji je, da bi svedočio, izrazio želju da bude preseljen u drugu zemlju, ali mi nismo bili u stanju da ispunimo njegove zahteve. Naprosto, trenutno nemamo dovoljno sredstava, ali se nadamo da će se u bliskoj budućnosti to promeniti“, kazao je Barašin.
Premda su zakonom zaštićeni, svedoci sa okružnih sudova za ratne zločine mogu da očekuju tek slabu ili nikakvu zaštitu, prevashodno zbog toga što ti sudovi nemaju zadovoljavajuću opremu.
„Na primer, jedina zaštita koja može biti ponuđena svedocima Okružnog suda u Banja Luci jeste ispitivanje bez prisustva strana u sporu“, kaže Jelena Mrkić-Bjelović, novinarka iz Sarajeva koja prati suđenja za ratne zločine. „To znači da sudije ispituju zaštićenog svedoka, čija izjava potom biva pročitana pred sudom.
„U tom slučaju je smanjen broj ljudi kojima je poznat identitet svedoka, i to je jedina mera zaštite koja se na sudu nudi svedocima.“
IZVESTAN NAPREDAK U SRBIJI
Svedoci koji se pojavljuju pred beogradskim Većem za ratne zločine uživaju mnogo bolji tretman i zaštitu nego pre nekoliko godina – kaže Matijas Helman (Mathias Helman), koordinator programa za podršku pri kancelariji suda.
„Smatram da je, u poređenju sa situacijom pre 2003. – kada je u Beogradu osnovan specijalni sud za ratne zločine – ogroman napredak načinjen u tri različite oblasti: zaštiti svedoka na sudu, zaštiti svedoka van suda i podršci svedoku“, dodao je on.
Veće za ratne zločine naglašava da se pažnja poklanja svim svedocima, a pogotovo onima koji su obuhvaćeni merama zaštite.
Predstavnik za štampu srbijanskog tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, tvrdi da specijalna policijska jedinica, koja je zadužena za zaštitu svedoka, svoj posao obavlja veoma profesionalno.
„Svedoci na suđenjima za ratne zločine nisu ugroženi ni na koji način. Prema podacima kojima za sada raspolažemo, nijedan svedok nije bio fizički zlostavljan, niti je u opasnosti da bude ubijen“, kazao je Vekarić.
Direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić, slaže se sa tom ocenom.
„Smatram da je zaštita svedoka umnogome poboljšana i da se oni osećaju sigurnije, jer su u prilici da vide kako jedna državna institucija [u obliku] specijalne policijske jedinice brine o njima, i pomaže im da se osećaju bezbedno“, rekla je ona.
Međutim, Kandićeva naglašava da opšta politička klima u Srbiji ne pogoduje postupcima koji se tiču ratnih zločina, te da oni koji žele da pomognu da se osude počinioci ratnih zločina ne uživaju poštovanje ostalih pripadnika društva.
„Dok se to ne promeni, nije realno očekivati da će svedoci biti doista bezbedni“, dodala je ona.
Helman se slaže sa tom ocenom.
„Atmosfera u društvu je veoma važna“, rekao je on. „Ukoliko se svedoci ohrabre da kažu istinu o izvršenim zločinima – čak i u slučaju da su ih počinili njihovi sunarodnici – biće im mnogo lakše da svedoče, pošto neće morati da strahuju od toga da će im neko pretiti ili ih nazivati izdajnicima.“
UOPŠTENI PRISTUPI „NEDELOTVORNI“ U HRVATSKOJ
Po rečima koordinatorke regionalnog i nacionalnog tima nevladinih organizacija koje prate suđenja za ratne zločine, Katarine Kruhonje, na suđenjima za ratne zločine u Hrvatskoj nisu zabeleženi nikakvi ozbiljniji problemi, s tim da postoji i jedan izuzetak – aktuelno suđenje uticajnom hrvatskom političaru Branimiru Glavašu, protiv koga se pred zagrebačkim Okružnim sudom vodi postupak za ratne zločine koji su 1991. u Osijeku počinjeni nad Srbima.
Osiječki novinar Drago Hedl, koji je u sudskom postupku svedočio protiv Glavaša, kaže da mu je u više navrata bilo prećeno – jednom čak i smrću.
Hedl dodaje i da se na te pretnje požalio istražnom sudiji zagrebačkog Okružnog suda, ali bez rezultata.
U ovoj zemlji je, smatra Kruhonja, problem u tome što „ukupna situacija u Hrvatskoj ljude ne ohrabruje da svedoče“.
Objasnila je to na sledeći način: „Ono što smeta jeste odsustvo jasne političke poruke da su ratni zločini ratni zločini, bez obzira na to ko su počinioci, te da svedočenje u takvim slučajevima može samo da razjasni stvari i popravi imidž Hrvatske.“
