Crkva Zanje Ono Sto Je Posejala

Srbija je vojno porazena, NATO snage su zauzele Kosovo, Srbi odlaze iz pokrajine, a Srpska pravoslavna crkva (SPC) se okrenula protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica i zahteva njegovu ostavku.

Ali, posto je u toku prosle decenije uz puno entuzijazma podrzala kampanju Velike Srbije, sada ima problema da nadje svoje mesto. Crkva placa cenu za to sto se vezala za Milosevica u osamdesetim godinama. Milosevicev poraz i nastavak srpskog egzodusa sa Kosova je na neki nacin poraz za crkvu kao sto je to i poraz za jugoslovenskog predsednika.

Dok se najmanje 50.000 Srba nalaze na putevima, urusavaju se i temelji onoga sto je crkva nazivala svojom svetom postojbinom. U naporu da se u kosovskom debaklu spase ono sto se spasti moze, poglavar Srpske pravoslavne crkve, Patrijarh Pavle, je otisao u Pecku patrijarsiju, sediste Srpske pravoslavne crkve za vreme otomanske vladavine, i cim se okoncalo NATO bombardovanje, pozvao Srbe i Crnogorce da ostanu. Medjutim, mnogi nisu uvazili njegovu poruku i odlucili se da napuste grad - koji je ociscen o njegovog albanskog stanovnistva u aprilu umesto da sacekaju povratak svojih bivsih suseda.

Vladika rasko-prizrenski Artemije, koji je ostao na Kosovu, pledira da se oslobodi srpski svestenik koga je otela Oslobodilacka vojska Kosova (OVK). Majka Anastasija, poglavar manastira Devic, koji datira iz petnaestog veka, potvrdila je da je 30 boraca OVK drzalo devet monahinja u zatocenistvu dok nisu dosli francuski vojnici KFOR-a. Stavise, crkvene relikvije su polomljene a na manastiru je ispisano UCK, sto je albanski akrononim za OVK.

Izbijanje nasilja na Kosovu u februaru 1998. godine i 16 meseci borbi su stavili SPC na veliku muku. Sa jedne strane bila je svedokom patnje Srba, njihovog proterivanja i/ili otmica koje je sprovodila OVK. Ali njihova patnja bledi u poredjenju sa brutalnom represijom albanskog stanovnistva na Kosovu od strane srpske policije.

Dogadjaji u Decanima, u kojima se nalazi jedan on najcuvenijih sprskih pravoslavnih manastira, najbolje ilustruju dilemu crkve.

Krajem aprila 1998. godine, OVK je usla u selo i svestenstvo je bilo svedokom kada je srpsko stanovnistvo progonjeno ili zatoceno. Oni koji su bili zadrzani nadjeni u masovnoj grobnici u avgustu. Oni koji su pobegli od OVK slili su se u manastirske konake.

Mesec dana kasnije, svestenstvo je bilo svedokom novih zlodela kada je srpska policija u odmazdi proterala albansko stanovnisto i opljackala a zatim i spalila njihove domove. Razmere te operacije bile su ogromne, zrtve su jos nepobrojane, a specijalne jedinice su se krile u sumama iza manastira.

Vecina Albanaca - za koje je manastir oduvek bio svetinja - veruju da su svestenici umesani u zlocin. Svestenici odbijaju takve optuzbe, isticuci da su spasli zivote nekoliko Albanaca koji su se skrivali od srpske policije. Sada svestenstvu zastitu pruzaju snage KFOR.

Dok je trajalo NATO bombardovanje, Srpska pravoslavna crkva je osudila "NATO agresora" zbog koga srpski narod nevin strada i apelovala da se zaustave "nehumane aktivnosti" ma ko ih sprovodio. Medjutim, nijednom nije otvoreno osudila sistematsko proterivanje vise od 700.000 Albanaca sa Kosova.

Stoga trenutno antimilosevicevsko raspolozenje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne znaci pobedu opsteljudskih principa nad nacionalnim interesom, vec ogorcenje zbog Milosevicevog poraza i "izdaje sprstva." Crkva se prvi put okrenula protiv Milosevica kada je poceo da gubi ratove za Veliku Srbiju. Smatrati jugoslovenskog presednika krivcem ne moze crkvu osloboditi od odgovornosti za dogadjaje koji su se odigrali tokom prosle decenije.

Iako Crkva nikada nije bezrezervno podrzala Milosevica, koji je ipak komunista, dozivela ga je kao "nuzno zlo" i odlucila da saradjuje sa njim kako bi se postigli zajednicki ciljevi i kako bi izgradila svoju poziciju u srpskom drustvu.

Posto je sacuvala i negovala srpski nacionalni identitet za vreme visevekovne otomanske vladavine i odigrala kljucnu ulogu u nacionalnoj emancipaciji i stvaranju nezavisne srpske drzave u 19. veku, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je oduzet bio kakav uticaj u komunistickoj Jugoslaviji.

Posle Drugog svetskog rata, nove komunisticke vlasti su politicki marginalizovale Crkvu, konfiskovale najveci deo njene imovine, i namerno ponizavale svestenike u javnosti. Stavise, nametnule su i svog "crvenog patrijarha" da kako bi osigurale njenu poslusnost.

Izgledalo je da dolazak Milosevica osamdesetih godina pruza priliku Crkvi da povrati svoj polozaj i imovinu koju je izgubila 1945. godine. Takodje joj je dao priliku da bude deo kampanje kojom bi Srbija postala opet velika. Zato su na masovnim Milosevicevim mitinzima ucestvovali svestenici, a uz slike tadasnjeg presednika Saveza komunista Srbije nosene su i slike svetaca.

Milosevic je iskoristio Crkvu da mobilise obicne Srbe za svoju nacionalnu kampanju, ali nije ispunio ni jedno drugo obecanje koje je dao crkvi. Nacionalizovana imovina nije vracena, a veronauka nije uvedena u skole.

Crkva je doprinela raspirivanje etnicke mrznje javnom komemoracijom dogadjaja iz Drugog svetskog rata, ali je pocela da se distancira od Milosevica cim je posustao ratni napor a ona je uvidela da su obicni Srbi najvece zrtve.

Crkva je smatrala Dejtonski mirovni sporazum kojim je okoncan rat u Bosni 1995. godine kao izdaju srpskih interesa ali se nije suprotstavila sporazumu da ne bi bila optuzena da podrzava nastavak rata. Medjutim, crkva je podrzala demonstrante koji su svakodnevno protestvovali u Beogradu protiv Milosevicevog rezima u zimu 1996./97. godine.

Strahujuci da ce na duzi rok kosovski Srbi biti najvece zrtve sukoba sa Albancima u pokrajini, Crkva je pokusala da predstavlja umereni glas kao altrernativu ekstremnoj poziciji Beograda. Zajedno sa liderom Srpskog pokreta otpora na Kosovu, Momcilom Trajkovicem, Vladika Artemije je istupao kao alternativni reprezent Srba sa Kosova i zagovarao srpsko-albanski suzivot i medjusobnu toleranciju.

Medjtim, taj glas je medjunarodna zajednica ignorisala a Milosevic je uspeo da ucutka opoziciju putem kontrole medija. Kada su poceli razgovori u Rambujeu, delegacija Srba sa Kosova je iz njih bila iskljucena.

Pre nekoliko godina, stari Patrijarh Pavle je rekao: "Sluziti Bogu i djavolu se ne moze, jer kad se navikne na zlo, ciniti dobro coveku je tesko." A to mu niko nece ni priznati, cak i kada pokusa. Danas, kada izgleda da je egzodus Srba sa Kosova nepovratan, mnogi obicni Srbi i ne znaju da je Crkva zatrazila ostavku Milosevica, jer su mediji pod drzavnom kontrolom odbili da prenesu ovaj zahtev.

Gordana Igric je visi urednik Instituta za izvestavanje o ratu i miru.