SVEDOKINJA OSPORAVA ALIBI MILANA LUKIĆA

Jedna zaštićena svedokinja je ove sedmice u Tribunalu rekla sudijama da je paravojnog lidera bosanskih Srba videla kako bošnjačke civile u Višegradu ubija onoga dana za koji on sam tvrdi da ga je proveo na drugom mestu.



Svedokinjin iskaz protivreči tvrdnji tima odbrane Milana Lukića, po kojoj ni on, niti njegov rođak Sredoje (kome se takođe sudi), nisu u periodu od 10. do 14. juna 1992. – u vreme kada su se odigrali zločini koji se navode u optužnici – boravili u tom istočnobosanskom gradu.



Milana Lukića Haški tribunal tereti po 21 tački za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja – uključujući ubistva, istrebljenje i teška fizička i psihička zlostavljanja – u kojima je živote, samo u Višegradu, izgubilo najmanje 150 osoba. Sredoje je optužen u 13 tačaka.



U optužnici se navodi kako je 10. juna u jutarnjim satima Milan – na obali reke Drine, nedaleko od strugare i fabrike nameštaja Varda u Višegradu – streljao i ubio sedmoricu Bošnjaka.



I Milan i Sredoje se pak terete da su 14. juna uveče zapalili jednu kuću u Pionirskoj ulici, kojom prilikom je stradalo 70 zatočenih bošnjačkih žena, dece i staraca.



Zaštićena svedokinja, predstavljena kao VG-133, izjavila je ove sedmice kako je 10. juna posle podne Milan parkirao svoj crveni folksvagen pasat nedaleko od višegradske zgrade u kojoj živi njena svekrva. Ona je izjavila kako je on potom prisilio četvoricu Bošnjaka – a radilo se o stanarima istog kvarta – da pođu sa njim, pre no što je pozvonio na njena vrata.



Po rečima svedokinje, okrivljeni je njenu majku i nju potom ispitivao o tome gde su ostali Bošnjaci koji su živeli u toj stambenoj zgradi. Njen muž se u to vreme već skrivao, kazala je ona sudijama.



„Koliko je dugo trajao taj vaš susret“, upitao je tužilac Stiven Kol (Stevan Cole).



„Možda 15 ili 20 sekundi, ali me je uznemirio kao da je trajao 15 minuta“, odgovorila je ona.



Svedokinja VG-133 je izjavila i kako se, u vreme kada je Milan „potrpao“ muškarce u svoj auto, otac jednog od njih zadesio kod kuće.



„Otac je upitao može li da zagrli svog sina“, tvrdi VG-133. „[Milan] je rekao da i on treba da uđe u auto.“



Svedokinja je rekla da je videla i kako Milan istu grupu ljudi odvozi do višegradskog Starog mosta. Sa terase stana svoje svekrve, ona je – kako je izjavila – posmatrala i kako ih strelja i ubija.



Ta ubistva, međutim, nisu pomenuta u optužnici.



VG-133 je izjavila kako je Milana prepoznala jer ga je srela u jednoj zdravstvenoj ustanovi u Višegradu, u kojoj je godinama bila zaposlena kao medicinska sestra. Milan je tamo, po njenim rečima, dospeo polovinom maja te godine, zajedno sa još jednim vojnikom.



Nakon što su ona i lekar previli vojnikovu ruku, Milan joj se – tvrdi ona – okrenuo i pitao je: „A šta je sa mnom?“



„Ruke su mu bile potpuno krvave“, priseća se ona. „Ali kada je oprao krv, videlo se da nema nikakvih rana.“



Tužilac je svedokinju iscrpno ispitao u vezi sa crvenim pasatom kojeg je Milan vozio po okolini, pa i do mesta gde su se navodno dogodili zločini.



VG-133 je, poput mnogih drugih svedoka, izjavila kako je Milanov crveni pasat pripadao ženi po imenu Behija Zukić, koja je bila streljana. U pred-procesnom podnesku tužilaštva navodi se da je Milan Lukić „navodno ukrao taj crveni pasat nakon što je ubio Behiju Zukić“.



Svedokinja je izjavila kako je one noći kada je Zukićeva ubijena videla crveni pasat, koji je pratio ambulantna kola koja su telo Zukićeve odvezla u bolnicu.



„Milan je bio za volanom“, kazala je ona.



„Jeste li ikada, nakon Behijine smrti, videli bilo koga drugog na vozačkom sedištu njenog auta?“, upitao je Kol.



„Nikada nisam videla da iko drugi vozi taj auto izuzev Milana Lukića“, odgovorila je ona.



Tužilac je svedokinju pitao i o onome što je navodno videla 14. juna, odnosno onoga dana kada je zapaljena kuća u Pionirskoj.



Svedokinja tvrdi da je toga dana Milana Lukića videla kako proverava lične karte u jednom autobusu koji je trebalo da ode iz grada. Potom ga je, tvrdi ona, videla i na gradskom trgu, kako izlazi iz crvenog pasata. Jedna grupa bošnjačkih civila se na tom mestu okupila u nadi da će pronaći nekakav konvoj koji bi ih odvezao na teritoriju pod bošnjačkom kontrolom.



„Tamo su bili vojnici, i oni su [tu grupu] odveli niz glavnu višegradsku ulicu u pravcu predgrađa Mahala“, kazala je ona.



U pred-procesnom podnesku se navodi da su Milan i Sredoje „presreli“ tu grupu koja je išla u Mahalu, da bi je naposletku sproveli u Pionirsku ulicu, gde će ti ljudi biti spaljeni.



Na pitanje da li u sudnici ikoga prepoznaje, svedokinja je odgovorila potvrdno.



„Prepoznajem dve osobe“, rekla je ona. „Prva je Milan Lukić, koji mi se tako lepo sada osmehuje.“ Identifikovala je i Sredoja Lukića, koga je, kako je rekla, kao višegradskog policajca poznavala „preko 20 godina“.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Milanov branilac, Džejson Alarid (Jason Alarid), doveo je u pitanje pouzdanost pamćenja svedokinje VG-133. Tvrdio je kako ona u svojim ranijim izjavama nije datirala događaje koje je opisala.



Svedokinja je pak objasnila da su je suprug i svekrva naknadno podsetili na tačne datume.



Alarid je uzviknuo kako je „slučajnost“ to što se ona prisetila da se radilo upravo o 10. i 14. junu, koji se pominju i u optužnici. Branilac ju je potom upitao da li je pročitala optužnicu.



„Nisam“, odgovorila je ona.



„Znate li da se u vezi sa nekim zločinima [u optužnici] pominju 10. jun i 14. jun?“



„Ne“, rekla je ona.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.