HRVATSKI SUD NAKON MARATONSKOG PROCESA OSUDIO POLICAJCA
Nakon trostrukog ponavljanja sudskog postupka tokom poslednjih 17 godina, Hrastov je kažnjen sa osam godina zatvora.
HRVATSKI SUD NAKON MARATONSKOG PROCESA OSUDIO POLICAJCA
Nakon trostrukog ponavljanja sudskog postupka tokom poslednjih 17 godina, Hrastov je kažnjen sa osam godina zatvora.
Hrvatski Vrhovni sud proglasio je ove sedmice bivšeg pripadnika specijalnih policijskih snaga, Mihajla Hrastova, krivim za ubistvo i ranjavanje nenaoružanih ratnih zarobljenika počinjeno u prvim mesecima hrvatskog rata za nezavisnost.
Postupivši netipično za najvišu sudsku instancu u zemlji, Vrhovni sud nije jednostavno prešao preko slučaja i doneo presudu, nego je organizovao vlastito zasedanje – razmotrivši dokaze i saslušavši svedočenja pre no što je izrekao kaznu od osam godina zatvora.
Hrastov je bio optužen za ubijanje 13 i ranjavanje dvojice vojnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), koji su u septembru 1991. položili oružje u okolini Karlovca. Okružni sud u Karlovcu ga je u tri sudska postupka proglašavao nevinim, jer su sudije tvrdile da je u pitanju bila samoodbrana, ali je sve tri presude poništio Vrhovni sud.
Nezavisni zapadni posmatrači i organizacije za zaštitu ljudskih prava iz Hrvatske i Srbije kritikovali su procese održane pred okružnim sudom kao manjkave i pristrasne na račun okrivljenog, koga je pokojni ratni predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, polovinom devedesetih proglasio ratnim herojem i počasnim građaninom Karlovca.
Ubistva su se odigrala na mostu preko reke Korane; bilo je to na samom početku hrvatskog rata za nezavisnost (1991-95.), koji je izbio nakon raspada bivše Jugoslavije.
Područje oko Karlovca, bogatog baroknog grada poznatog po proizvodnji piva, pretrpelo je veliku štetu u ratu, jer se nalazi u središtu Hrvatske koja je tada bila premrežena linijama sukoba između hrvatskih snaga i pobunjenih Srba.
Suđenje Hrastovu počelo je u maju 1992., kada je on najpre bio optužen za ubijanje vojnika protivno haškoj konvenciji o pravilima i običajima ratovanja i Ženevskoj konvenciji o postupanju prema ratnim zarobljenicima.
U veoma ispolitizovanoj atmosferi, dok je rat još uvek besneo širom zemlje, on je bio proglašen nevinim nakon što su sudije odlučile da je u pitanju bila samoodbrana. Međutim, Vrhovni sud je poništio tu presudu i naložio novo suđenje.
Postupak je u potpunosti obnovljen 2000. godine, i Hrastov je presudom iz 2002. po drugi put proglašen nevinim, da bi na intervenciju Vrhovnog suda bilo naređeno ponovno suđenje.
Treće suđenje je počelo 2004. godine.
Uprkos proceduralnim slabostima, prekidima zbog Hrastovljevog odlaska na psihijatrijsku kliniku, te neprekidnoj atmosferi zastrašivanja u sudnici, posmatrači kažu da je to suđenje bilo najobuhvatnije do sada, jer su tužioci zahtevali i dodatne dokaze, poput balističkih izveštaja i rekonstrukcije mesta zločina.
Tokom postupka, po prvi put su se čula i svedočenja preživelih, dok su se policijske starešine iz Karlovca pojavile kao svedoci odbrane.
Jedan od preživelih, rezervista Svetozar Šarac, svedočio je o događajima koji su prethodili ubijanju, tvrdeći da je zajedno sa ostalim vojnicima JNA izašao iz vozila kako bi se predao, te kako su dali jasne naznake da nameravaju to da učine.
Položili su svoje oružje i opremu na pločnik mosta i potrbuške legli na zemlju, prekrstivši ruke iza vrata – kazao je svedok.
Bilo im je, po njegovim rečima, naređeno da siđu sa mosta i hodaju po stazi koja je vodila u ribarevu kolibu, gde im je rečeno da ponovo legnu. Odmah potom, jednom je čoveku – po rečima svedoka – bio prerezan grkljan.
Šarac je posvedočio i da je zarobljenicima zatim bilo naređeno da se vrate na most, pre no što su im iz pravca Hotela Korana prišle tri maskirane osobe sa automatskim puškama i počele da pucaju.
Svedok je rekao kako nije čuo nikakvo naređenje, niti sporazumevanje među pripadnicima specijalne policije, posvedočivši da je i sam bio pogođen u rebro, te da je izgubio svest. Rekao je i da je bio mrak kada se osvestio; svuda uokolo je bila krv, a tela su ležala po zemlji.
U martu 2007., sud je ponovo oslobodio Hrastova, zaključivši da je postupao u samoodbrani.
Objašnjavajući oslobađajuću presudu, sud je rekao da je uzeo u obzir širi kontekst događaja u Hrvatskoj i situaciju koja je u vreme tog incidenta postojala u Karlovcu, koji se nalazio na udaru teške artiljerije JNA.
Sud je dodao i da je, otvarajući vatru, Hrastov nastojao da zaštiti samog sebe, svog napadnutog kolegu Gorana Čerkeza i svoj grad od nečega za šta je, na temelju sopstvenog iskustva, pretpostavljao da predstavlja kolonu-prethodnicu neprijateljskih vojnika poslatih da ga zauzmu.
Hrastov se u svim postupcima izjašnjavao kao nevin, ponavljajući da je u pitanju bila samoodbrana kao olakšavajuća okolnost.
Na trećem je suđenju on odmah izjavio kako „nije ratni zločinac“; kako nije počinio nikakav ratni zločin, niti zločin za koji ga se tereti; te kako nikoga nije ubio.
S obzirom na posebna proceduralna pravila, odluka Vrhovnog suda možda i neće biti poslednja reč u ovom slučaju, i Hrastov još uvek ima mogućnost da se žali.
Njegov tim odbrane je, insistirajući na tome da je u pitanju bila samoodbrana, već najavio da će osporiti presudu. U međuvremenu, Hrastov je vraćen u zatvor.
Iako je u Hrvatskoj plamen nacionalizma, u poređenju sa situacijom iz devedesetih, unekoliko utihnuo, tamošnja javnost još uvek oseća nelagodnost zbog sudskih postupaka u kojima se ukazuje na zločine Hrvata nad Srbima, koji se uglavnom doživljavaju kao agresori i jedini vinovnici sukoba.
U međuvremenu su nacionalisti u ovoj zemlji nastavili da se protive bilo kakvim procesima protiv ljudi koji su po njihovom mišljenju bili heroji u odbrambenom ratu.
I neke organizacije u Hrvatskoj su kritikovale ovosedmičnu presudu.
Udruga specijalne policije za karlovački okrug izrazila je „ogorčenost“ zbog presude Vrhovnog suda, premda je od svih onih koji su tokom rata branili Hrvatsku zatražila da se uzdrže od „emotivnih reakcija“.
Konzervativno Hrvatsko kulturno vijeće opisalo je presudu kao „sramotnu i neodrživu“, nazivajući Hrastova „simbolom odbrane Karlovca i herojem Domovinskog rata“.
Ono se požalilo na to što se u savremenoj Hrvatskoj „odbrana domovine pretvara u zločin“, te zatražilo poništenje ove „političke“ presude i „novo i pravično suđenje za Hrastova“.
Goran Jungvirth je obučeni izveštač IWPR-a iz Zagreba.
Postupivši netipično za najvišu sudsku instancu u zemlji, Vrhovni sud nije jednostavno prešao preko slučaja i doneo presudu, nego je organizovao vlastito zasedanje – razmotrivši dokaze i saslušavši svedočenja pre no što je izrekao kaznu od osam godina zatvora.
Hrastov je bio optužen za ubijanje 13 i ranjavanje dvojice vojnika Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), koji su u septembru 1991. položili oružje u okolini Karlovca. Okružni sud u Karlovcu ga je u tri sudska postupka proglašavao nevinim, jer su sudije tvrdile da je u pitanju bila samoodbrana, ali je sve tri presude poništio Vrhovni sud.
Nezavisni zapadni posmatrači i organizacije za zaštitu ljudskih prava iz Hrvatske i Srbije kritikovali su procese održane pred okružnim sudom kao manjkave i pristrasne na račun okrivljenog, koga je pokojni ratni predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, polovinom devedesetih proglasio ratnim herojem i počasnim građaninom Karlovca.
Ubistva su se odigrala na mostu preko reke Korane; bilo je to na samom početku hrvatskog rata za nezavisnost (1991-95.), koji je izbio nakon raspada bivše Jugoslavije.
Područje oko Karlovca, bogatog baroknog grada poznatog po proizvodnji piva, pretrpelo je veliku štetu u ratu, jer se nalazi u središtu Hrvatske koja je tada bila premrežena linijama sukoba između hrvatskih snaga i pobunjenih Srba.
Suđenje Hrastovu počelo je u maju 1992., kada je on najpre bio optužen za ubijanje vojnika protivno haškoj konvenciji o pravilima i običajima ratovanja i Ženevskoj konvenciji o postupanju prema ratnim zarobljenicima.
U veoma ispolitizovanoj atmosferi, dok je rat još uvek besneo širom zemlje, on je bio proglašen nevinim nakon što su sudije odlučile da je u pitanju bila samoodbrana. Međutim, Vrhovni sud je poništio tu presudu i naložio novo suđenje.
Postupak je u potpunosti obnovljen 2000. godine, i Hrastov je presudom iz 2002. po drugi put proglašen nevinim, da bi na intervenciju Vrhovnog suda bilo naređeno ponovno suđenje.
Treće suđenje je počelo 2004. godine.
Uprkos proceduralnim slabostima, prekidima zbog Hrastovljevog odlaska na psihijatrijsku kliniku, te neprekidnoj atmosferi zastrašivanja u sudnici, posmatrači kažu da je to suđenje bilo najobuhvatnije do sada, jer su tužioci zahtevali i dodatne dokaze, poput balističkih izveštaja i rekonstrukcije mesta zločina.
Tokom postupka, po prvi put su se čula i svedočenja preživelih, dok su se policijske starešine iz Karlovca pojavile kao svedoci odbrane.
Jedan od preživelih, rezervista Svetozar Šarac, svedočio je o događajima koji su prethodili ubijanju, tvrdeći da je zajedno sa ostalim vojnicima JNA izašao iz vozila kako bi se predao, te kako su dali jasne naznake da nameravaju to da učine.
Položili su svoje oružje i opremu na pločnik mosta i potrbuške legli na zemlju, prekrstivši ruke iza vrata – kazao je svedok.
Bilo im je, po njegovim rečima, naređeno da siđu sa mosta i hodaju po stazi koja je vodila u ribarevu kolibu, gde im je rečeno da ponovo legnu. Odmah potom, jednom je čoveku – po rečima svedoka – bio prerezan grkljan.
Šarac je posvedočio i da je zarobljenicima zatim bilo naređeno da se vrate na most, pre no što su im iz pravca Hotela Korana prišle tri maskirane osobe sa automatskim puškama i počele da pucaju.
Svedok je rekao kako nije čuo nikakvo naređenje, niti sporazumevanje među pripadnicima specijalne policije, posvedočivši da je i sam bio pogođen u rebro, te da je izgubio svest. Rekao je i da je bio mrak kada se osvestio; svuda uokolo je bila krv, a tela su ležala po zemlji.
U martu 2007., sud je ponovo oslobodio Hrastova, zaključivši da je postupao u samoodbrani.
Objašnjavajući oslobađajuću presudu, sud je rekao da je uzeo u obzir širi kontekst događaja u Hrvatskoj i situaciju koja je u vreme tog incidenta postojala u Karlovcu, koji se nalazio na udaru teške artiljerije JNA.
Sud je dodao i da je, otvarajući vatru, Hrastov nastojao da zaštiti samog sebe, svog napadnutog kolegu Gorana Čerkeza i svoj grad od nečega za šta je, na temelju sopstvenog iskustva, pretpostavljao da predstavlja kolonu-prethodnicu neprijateljskih vojnika poslatih da ga zauzmu.
Hrastov se u svim postupcima izjašnjavao kao nevin, ponavljajući da je u pitanju bila samoodbrana kao olakšavajuća okolnost.
Na trećem je suđenju on odmah izjavio kako „nije ratni zločinac“; kako nije počinio nikakav ratni zločin, niti zločin za koji ga se tereti; te kako nikoga nije ubio.
S obzirom na posebna proceduralna pravila, odluka Vrhovnog suda možda i neće biti poslednja reč u ovom slučaju, i Hrastov još uvek ima mogućnost da se žali.
Njegov tim odbrane je, insistirajući na tome da je u pitanju bila samoodbrana, već najavio da će osporiti presudu. U međuvremenu, Hrastov je vraćen u zatvor.
Iako je u Hrvatskoj plamen nacionalizma, u poređenju sa situacijom iz devedesetih, unekoliko utihnuo, tamošnja javnost još uvek oseća nelagodnost zbog sudskih postupaka u kojima se ukazuje na zločine Hrvata nad Srbima, koji se uglavnom doživljavaju kao agresori i jedini vinovnici sukoba.
U međuvremenu su nacionalisti u ovoj zemlji nastavili da se protive bilo kakvim procesima protiv ljudi koji su po njihovom mišljenju bili heroji u odbrambenom ratu.
I neke organizacije u Hrvatskoj su kritikovale ovosedmičnu presudu.
Udruga specijalne policije za karlovački okrug izrazila je „ogorčenost“ zbog presude Vrhovnog suda, premda je od svih onih koji su tokom rata branili Hrvatsku zatražila da se uzdrže od „emotivnih reakcija“.
Konzervativno Hrvatsko kulturno vijeće opisalo je presudu kao „sramotnu i neodrživu“, nazivajući Hrastova „simbolom odbrane Karlovca i herojem Domovinskog rata“.
Ono se požalilo na to što se u savremenoj Hrvatskoj „odbrana domovine pretvara u zločin“, te zatražilo poništenje ove „političke“ presude i „novo i pravično suđenje za Hrastova“.
Goran Jungvirth je obučeni izveštač IWPR-a iz Zagreba.
