Posledice Kosova Za Bosnu

Dok se na Kosovu sleze prasina, u Bosni se postavlja pitanje sta ovo znaci za njih i troipogodisnji mirovni proces u njihovoj zemlji. Da li je ovo naznaka promene u pravcu trajne podele njihove zemlje, ili njene konacne reintegracije?

Dejtonski mirovni sporazum, kojim je okoncan rat u Bosni, bio je kompromis sa Slobodanom Milosevicem i sa jakom Srbijom.

Sada kada je Milosevic optuzen za ratne zlocine i Srbija razorena posle 77 dana NATO bombardovanja, i dok sprovodjenje Dejtonskog sporazuma stoji u mestu, mnogi u Bosni veruju da je vreme da se revidira ovaj sporazum posto je medjunarodna zajednica nametnula resenje za Kosovo. Da li bi novo resenje trebalo da bude nametnuto i Bosni? Ukoliko je odgovor pozitivan, kako bi ono trebalo da izgleda?

Imenovanje novog Visokog predstavnika u Bosni - Austrijanca Volfganga Petrica koji nasledjuje Spanca Karlosa Vestendorpa - i pominjanje jos uvek nedefinisanog Pakta stabilnosti za jugoistocnu Evropu bi mogli da donesu radikalne promene ne samo ovoj podeljenoj zemlji vec i citavom regionu. U medjuvremenu, troskovi i slozenost obnove Kosova bi mogli da dovedu do preusmeravanja medjunarodnih sredstava na stetu Bosne.

Ono sto je nepromenljivo je to da ce resenje za Kosovo biti mnogo drugacije od resenja za Bosnu. Dok je Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine, kojim je okoncan rat u Bosni, bio sporazum izmedju trojice najmocnijih vodja na Balkanu - iako je sam dogovor postignut pod velikim medjunarodnim pritiskom - kosovsko resenje je nametnuto Srbiji.

U planu za Bosanu nisu se nalazile jasno definisane obaveze za promenu rezultata etnickog ciscenja, sudjenja za ratne zlocine i odbranu teritorijalnog integriteta Bosne. Njime je zemlja podeljena na dva dela - Republiku Srpsku i Bosnjacko-hrvatsku federaciju. Stranama je ostavljeno da saradjuju sa Medjunarodnim krivicnim sudom za bivsu Jugoslaviju u Hagu. Predvidjen je povratak izbeglica kucama a politicke prepreke koje stoje na putu ostvarivanja tog procesa nisu uklonjene.

Za razliku od Bosne, Kosovo je ostalo celovita geografska jedinica, izbeglice se vec vracaju kucama a zapadne zemlje su vec dale sredstva Sudu u Hagu za istrazivanje zlocina koji su tamo pocinjeni. Stavise, jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic i njegova cetiri bliska saradnika su vec optuzeni za ratne zlocine zbog uloge koje su imali u sukobu.

Dok kosovski Srbi beze od odmazde Albanaca koji se vracaju, zagovornici podele Bosne, medju kojima se nalaze i najvisi zvanicnici bosanskih Srba i medjunarodni posrednik Lord Dejvid Oven, u ovome vide jos jedan dokaz da su svi napori da se ponovo izgradi multietnicko drustvo nerealni.

Navodeci neuspeh Dejtona da izgradi funkcionalnu, multietnicku Bosnu, oni tvrde da bi kao najjednostavnije i najtrajnije resenje trebalo priznati nezavisnost Kosova a kao kompenzaciju Srbiji dati deo ili citavu Republiku Srpsku u Bosni. Ovakva podela bi morala da bude nametnuta Sarajevu jer bi ona znacila priznaje rezultata etnickog ciscenja.

Posle dve godine pune razocaranja, Visoki predstavnik, koji je visoki diplomata medjunarodne zajednice u Bosni, je dobio ovlascenja u decembru 1997. godine da otpusti zvanicnike koji vrse opstrukiju i da nametne resenje u sporovima koji su izgledali neresivi. Vestendorp je iskoristio ova ovlascenja kako bi sproveo mere sa ciljem da se priblize dve zajednice, ukljucujuci uvodjenje zajednickih tablica za vozila, novu bosansku zastavu i pasose. Medjutim, ubrzo je dostignut plafon u onome sto je moguce postici otpustanjima i dekretima.

Stavise, nametanjem zakona i otpustanjem izabranih zvanicnika, svi prethodni medjunarodni napori da se izgradi demokratija u Bosni su postali parodija. Izbeglice se nisu vratile u zajednice kojima dominira druga etnicka grupa. Politicke i pravosudne institutucije koje su formirane na osnovu mirovnog sporazuma ne funkcionisu valjano a verovatno bi se i raspale bez medjunarodne podrske. Citava operacija kosta 9 milijardi dolara godisnje, ukljucujuci i 7 milijardi za plate 30.000 NATO vojnika.

Postojeca paraliza u Bosni postala je jos akutnija posle rata na Kosovu. Delimicno je izazvana izuzetno pristrasnim izvestavanjem, Srbi u Republici Srpskoj su podrzali svoju etnicku bracu na Kosovu, a Bosnjaci u Federaciji su pokazali razumevanje za cilj etnickih Albanaca.

Medjutim, ovaj poslednji rat nije ucinio podelu Bosne neminovnom. Zagovornici reintegracije veruju da je resenje kosovskog rata zapravo ojacalo njihova nastojanja a ne dinamiku u pravcu podele zemlje. Mnogi visi zvanicnici u Bosni smatraju da bi Dejtonski mirovni sporazum sada trebalo da bude prestruktuisan po modelu resenja koje ce biti primenjeno na Kosovu.

Za nezavisnu Republiku Srpsku neophodna je podrska jake Srbije. Ali posle tri meseca snazog bombardovanja Srbija je sada vojno i ekonomski osiromasena. Ekonomske veze izmedju Srbije i Republike Srpske su bukvalno prekinute. Pokusaji Beograda da izazove sukobe izmedju Srba u Republici Srpskoj i mirovnih snaga NATO su jednostavno uguseni; a medjunarodna zajednica se suprotstavila ektremnim Srbima tako sto je otpustila Nikolu Poplasena, predsednika Republike Srpske, zbog opstrukcije.

Konacna odluka o kontroli Brckog - koja je postignuta medjunarodnom arbitrazom u skladu sa mirovnim sporazumom - je od odlucujuceg znacaja. Doneta neposredno pre pocetka NATO bombardovanja Jugoslavije, ona prakticno obavezuje Srbe, Bosnjake i Hrvate da zive zajedno i fiziciki deli Republiku Srpsku na zapadnu i istocnu polovinu.

Slabi izgledi za bolju buducnost Srbije sve dok je Milosevic na vlasti i dodeljivanje pomoci za obnovu su ohrabrili mnoge bosanske Srbe koji su bili izbeglice u Srbiji da se vrate kucama bez obzira na to koja strana sada kontrolise njihove domove. Nekoliko stotina se vratilo za vreme NATO bombardovanja, pogotovo u Sarajevo, a u mnogim slucajevima je razlog bio izbegavanje mobilizacije u Vojsku Jugoslavije.

Mnogim institucijama koje su stvorene na osnovu Dejtona, ukljucujuci i Ustavni sud, Komisiju za imovinu i ljudska prava i Nacionalnu banku, i koje su trebale da da postoje kao polu-medjunarodne i polu-bosanske institucije pet ili sest godina, ce uskoro opet morati da se posveti paznja.

I opet ce "Milosevic faktor" mozda biti najodlucniji. Malo je verovatno da ce sporazum za koji je jasno da ne moze da bude sproveden i koji se zasnovan na potpisu optuzenog ratnog zlocinca biti revidiran tako da bi se uklopili interesi te osobe.

Kristofer Benet, bivsi direktor Medjunarodne krizne grupe na Balkanu, je visi urednik IWPR-a i autor Yugoslavia's Bloody Collapse (Krvavi raspad Jugoslavije) u izdanju Hurst, 1995.