Rat Je Stigao Kuci

Zavijajuce sirene su upravo najavile nove vazdusne udare. Radio Beograd emituje patriotske pesme. Tu su I vesti o jos jednom mitingu podrske Slobodanu Milosevicu... Pred nama je jos jedna noc bombardovanja I potpune ludosti, zamracenja I totalnog mrka, bez trunke svetla u ovom ludom tunelu.

Samo pre nekoliko dana, Beograd je bio poslednja stopa urbane Srbije, centar tehno dogadjanja, umetnickih izlozbi, savremenih svetskih filmskih premijera. Mi znamo da je Sekspir zaljubljen I svih ostali cetrdeset filmskih hitova. Ima na stotine restorana, klubova I barova.

Mladi ljudi vise po Internet kafeima u surfuju po svetskim vestima, poslednjim muzickim dogadjajima I pornografiji. U doba socijalisticke Jugoslavije, Beograd je bio najslobodniji, najliberalniji grad, sa nesto malo svezeg vazduha usred opste stagnacije.

Tokom poslednje decenije uspeo je nekako da ostane u jednom komadu - uprkos godinama ratovanja u susednoj Hrvatskoj, ili Bosni I Hercegovini.

Preziveo je strasne nestasice I siromastvo I najvecu inflaciju na svetu. Sada, najzad, grad oseca rat na svojoj kozi, I sok je ogroman za dva miliona njegovih stanovnika.

Ulice su puste (benzin je zbilja redak), ljudi zure u svoja sklonista nakon uzbune, I ratno stanje je proglaseno.

I uporno, zastrasujuce, zavijanje sirena. Neki ljudi pokusavaju da zadrze tracak normalnosti. Idu na posao uprkos tome sto su skole, univerziteti, poste I banke zatvoreni. Vecina radnji je skratila radno vreme, vecina privatnih prodavnica je zakljucana, I uvece napustenim ulicama ne kruze taksi vozila.

Gradski saobracaj funkcionise sa minimumom svojih kapaciteta: dolazak na posao I povratak pretvara se u celodnevnu avanturu.

Opasna nestvarna tisina je okruzila Beograd sa prvim vazdusnim udarima NATO: prema NIN-ovom istrazivanju javnog mnenja od 10.marta, 78 procenata populacije nije verovalo da ce doci do udara.

Isto istrazivanje je pokazalo da vecina ljudi veruje da Srbija moze da racuna na zastitu Rusije I Kine. A punih 70 posto kaze da su spremni da odu I bore se za Kosovo. Danas kada je bombardovanje realnost, rezimu ne treba istrazivanje javnog mnenja.

Posle nekoliko dana tog nesrecnog, politicki nedefinisanog bombardovanja, podrska jugoslovenskom predsedniku je jaca nego bilo kog trenutka u poslednjih nekoliko godina.

Dok su 1996. Godine hiljade Beogradjana setale ulicama u protestu protiv Milosevica, danas nema ni usamljenog glasa koji bi se usudio da se usprotivi politici koja nas je dovela u rat.

Dan pre nego su NATO udari poceli, Radio B92-jedina prava nezavisna radio stanica u Beogradu od koje se mogla dobiti ozbilja politicka informacija - zatvorena je.

U Novom Sadu, nekoliko dana kasnije, Radio 021, druga radio stanica kojoj vlasti ne veruju, takodje je zabranjena, U medjuvremenu, od kako je bombardovanje pocelo, vise od deset TV stanica je preuzelo da emituje drzavnu TV (RTS), prvi kanal. Samo dve TV stanice su nastavile da emituju sopstveni program - Studio B, koji je povezan sa partijom zamenika saveznog premijera, I BK, ciji je vlasnik Bogoljub Karic, srpski biznismen, I bliski prijatelj Milosevicev.

RTS je slavna kao nacionalisticko uporiste I bukvalno vojno oruzje u svim Milosevicevim ratovima. Ali sada, zgrabivsi priliku da usmerava nacionalna osecanja, prekoracila je granicu ljudski zamislivog.

Apsolutno nema nijedne vesti o kosovoskoj drami. Nista o tome sta se stvarno desava u toj srpskoj provinciji o kojoj Srbija navodno tako brine I toliko joj je do nje stalo. Nema cak ni vesti sta je NATO pogodio I unistio tamo.

Cak ni vesti o odlukama srpske I jugoslovenske vlade. Sve sto emituje RTS je cista, vulgarna propaganda I slavljenje “crvste, dostojanstvene politike Slobodana Milosevica”.

I jezik mrznje protiv “fasistickih agresora” sa Zapada. Americki predsednik ima nove titule: Ubica Klinton, Satanski Klinton, Topli Klinton, Djubre, Mentalni bolesnik I Seksualno devijantni Klinton. I najbolje od svega “Adolf Klinton, najveci zlocinac u istoiji sveta.”

Nista osim patriotskih pesama, starih ratnih filmova, beznacajnih vesti, nepodnosljivog ratno-huskackog jezika.

To je prava Kvaka 22 sa medijima ovde: mora da si vec lud ako te gledanje televizije ne uspe da napravi ludim.

Posto su brojni dnevni listovi (Nasa Borba, Dnevni Telegraf, "NT Plus) zabranjeni u Beogaradu, ili obesmisljeni kaznama poznatog Zakona o informisanju, bombardovanje je unistilo poslednju mogucnost za opstanak nezavisnih medija.

Samo se rezimski listovi redovno stampaju, Politika, Vecernje Novosti, Politika Ekspres, dok drugi kao Danas, Blic, Glas Javnosti, izlaze kao mrsava dajdzest izdanja, na samo nekoliko strana, sa dnevnim vestima.

U atmosferi legalizovane represije, strah je multiplikovan sa proglasnjem ratnog stanja, koje otvara mogucnost rezimu da se resi svih neposlusnih. Isto je I sa mobilizacijom.

Ona jos nije dostigla maksimalni nivo, ali se veliki broj mladih ljudi skriva, provodeci vecinu noci van svojih kuca, da izbegnu kucanje na vratima I ispunjavanje svoje “patriotske duznosti”.

Ipak, drzavni mediji konstantno publikuju sveze podatke o “ogromnom odzivu dobrovoljaca” koji se pridruzuju vojci “da brane domovinu”.

Gradske vlasti uklonile su strane filmove iz bioskopa. U nekoliko preostalih, emituju se samo stari jugoslovenski filmovi.

Najavljeno je da ce pozorista igrati besplatne “patriotske” predstave. Tu se, medjutim, pojavljuju izvesne poteskoce, jer patriotske predstave u Srbiji govore o vremenu iz Drugog svetskog rata kada su partizani bili su saveznistvu sa Britancima I Amerikancima.

Ali, osnovna poruka je da Jugosloveni mogu sve da podnesu - - prezive. Diplomatski odnosi sa USA, Nemackom, Francuskom I Velikom Britanijom preseceni su kratko: anti, anti, anti jezik je u upotrebi. Poltiicari iz tih zemalja se vide kao ubice, kriminalci, mutanti, budale, neprijatelji.

U Beogradu, prozori Americkog kulturnog centra, Britanskog saveta I nemackog Gete insituta su slomljeni.

Spomenik podignut u zahvalnost Francuskoj, jer je podrzala Srbiju u prvom svetskom ratu, pokriven je crnom zastavom.

Zivot u Beogradu je jos vise iskomplikovan zbog moguce nestasice ulja za kuvanje, brasna I secera: uspaniceni gradjani kupuju velike kolicine hleba, jednog od najvaznijih proizvoda.

Nemacka marka je drasticno skocila u nekoliko poslednjih dana, od 8 na 12 dinara. U isto vreme, ulicni dileri koji su obicno visili na ulicama bez ikakvog straha godinama, nestali su preko noci. Benzin je postao, po recima premijera srpskog Mirka Marjanovica “vredniji od zlata”.

Skoro 12.000 beogradskih taksi vozaca je ostalo bez posla, I ulice ovog uobicajeno uzurbanog grada su mirne.

Zivot u Beogradu je prigusen. Neki ljudi pricaju o probudjenoj ratnoj solidarnosti sa prijateljima I susedima. Ali ako ste kao ja I imate nameru da izrazite svoje misljenje , o rezimu, medijima I generalnoj ludosti u Srbiji, nije moguce da prezivite dan, ili voznju taksijem, bez besne svadje I sloma zivaca.

To je posebno tako od kad vise cigarete nisu dostupne. Srecom, telefonske linije jesu, kao I veze sa Internetom. To cini rat jos vise nerealnim: covek moze da komunicira sa Amerikom, zemljom sa kojom smo prekinuli sve diplomatske odnose, ali je tesko da telefoniras prijetelju na 100 kilometara udaljenosti juzno od Beograda. Da ne spominjem Kosovo, o kome ne znamo apsolutno nista.

Petar Lukobiv je dopisnik-kolumnista splitskog Feral Tribuna iz Beograda I urednik XZ, magazina za kulturu, koji se publikuje u Beogradu a prodaje u celoj bivsoj Jugoslaviji.