Kosovo: Izbeglice ignorisu poziv za povratak

Cini se da ce malo ko od kosovskih izbeglica u Velikoj Britaniji prihvatiti poziv za povratak kuci i obnovu zemlje.

Predsednik kosovskog parlamenta Nedzat Daci uputio je ovaj apel tokom nedavne posete Velikoj Britaniji. Daciju je podrsku pruzila britanska vlada koja zeli da znatno poostri proceduru za dobijanje azilantskog statusa.

"Sada smo uspostavili mir na Kosovu uz pomoc britanskih vojnika. Kosovari bi trebalo da se vrate i obnove svoju zemlju koristeci vestine i iskustva koje su stekli u Velikoj Britaniji", izjavio je Daci.

Medjutim, Kler Dul, portparol Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, UNHCR, veruje da je ovaj apel upucen izbeglicama sastavni deo napora ministra unutrasnjih poslova Dejvida Blenkita da se obuzda imigrantski talas koji je preplavio Veliku Britaniju.

"Nije bezbedno za ove ljude da se vrate kao sto to Daci i ministarstvo inostranih poslova tvrde. Mi ispitujemo njegovu ulogu i smatramo da bi vlada trebalo da istrazi zasto on tvrdi da je Kosovo bezbedno", izjavila je Kler Dul za IWPR.

UNHCR, OEBS i Misija UN na Kosovu saopstili su da neke izbeglice, pogotovo Rome i Albance koji su u braku sa supruznikom srpske nacionalnosti, ne bi trebalo prisiljavati da se vrate na Kosovo po svaku cenu.

Daci je ovaj apel uputio posle sastanka sa Blenkitom, a britansko ministarstvo inostranih poslova je ubrzo prenelo njegove reci u saopstenju za stampu u kome se Kosovari pozivaju da "odustanu od svojih zahteva za azilom i vrate se kuci."

Albanske izbeglice sa Kosova, Boja i Jaka, veruju da je verovatno bezbedno vratiti se kuci, ali oni ne zele da to ucine. "Mozda je sada tamo bezbedno, ali otici tamo i obnavljati zemlju - to je veliki korak", izjavio je Boja za IWPR.

Boja je arhitekta koji sada zivi u Enfildu u severnom Londonu. U Britaniju je stigao 1998. godine sa zenom i dva sina. "Zaista smo bili u opasnosti. Oko 2.000 Albanaca je nastradalo neposredno nakon sto smo mi otisli", kaze on.

"Moja dva sina su imala cetiri i pet godina kada sam stigao ovde. Krenuli su u skolu cim smo stigli i vec zaboravljaju svoj albanski identitet. Moj sin me pita, 'Zasto bi se vratili? Sve sto imam je ovde, ovo je moja zemlja'. Kako da mu objasnim da cemo mozda morati da odemo sada kada vise nema rata ili bilo kakve opasnosti?".

Bojina zena je na postdiplomskim studijama u oblasti informacionih tehnologija, industrijskom sektoru za koji britanska vlada tvrdi da vapi za kvalifikovanom radnom snagom. Pa ipak, njima nije omoguceno da se zaposle. Porodica zivi od socijalne pomoci, a Boja i njegova zena su na terapiji zbog depresije.

"Nije mi dozvoljeno da radim ili pravim planove za izgradnju kuce ovde ili da uzmem hipoteku na kucu. Uputio sam molbu ministarstvu unutrasnjih poslova pre godinu dana i jos uvek nisam dobio nikakav odgovor. Oni pokusavaju da sto vise otezaju stvari kako bi sprecili da ljude da se prijavljuju za azil, ali to ne funkcionise. Umesto toga, mi samo jos vise patimo", zakljucuje on.

Jaka je stigao u Veliku Britaniju u julu 1998. godine, kao slepi putnik skriven medju tovarom jednog teretnog aviona. Ovo putovanje je platio celokupnom ustedjevinom svoje porodice. Oni, medjutim, nisu uspeli da izbegnu iz zemlje. Ipak, porodica se ponovo nasla na okupu 1999. godine, kada ih je Jakina sestra pronasla u Makedoniji uz pomoc jedne francuske TV ekipe. Njegova porodica je ostala u izbeglickom centru u Lidsu dok se rat nije okoncao, a potom su se vratili na Kosovo.

Jaka je odlucio da ostane i nije siguran kako da reaguje na Dacijev apel. "Puno sam razmisljao o tome. Zeleo bih da zavrsim svoje studije o medijima ovde. Toliko ima nezaposlenih na Kosovu, tako da bi najmanje sto mogu da uradim bilo da dobijem neku diplomu", kaze on.

"U Londonu sam vec cetiri godine. Moj zivot se izmenio. Ljudi misle da mi uzivamo ovde kao sto nikad nismo, ali ziveti i raditi u Londonu je tesko, ne samo finansijski nego i zbog toga sto si daleko od porodice i prijatelja."

"Malo je mogucnosti za posao kod kuce. Ako odem sada, bicu zidar ili tako nesto, a ja zelim nesto vise od toga. Kada za to dodje vreme, zahvalicu se Velikoj Britaniji sto mi je omogucila da ostanem jer ovo je jedno izuzetno iskustvo. Potom cu se vratiti da obnavljam svoju zemlju, ali ne u ovom trenutku."

Ministarstvo inostranih poslova tvrdi da se ne bavi nikakvim planovima za pruzanje pomoci brojnim kosovskim izbeglicama kako bi se oni vratili u svoju domovinu. U medjuvremenu, ministarstvo unutrasnjih poslova je izjavilo da cvrsto namerava da poostri proceduru odobravanja azilantskog statusa.

"Mi cemo vratiti one ljude koji su osumnjiceni da zloupotrebljavaju sistem cim se njihova molba za azilom odbije. Ukoliko odluce da se zale na takvu odluku, to ce morati da urade iz svoje maticne zemlje", izjavio je nedavno Blenkit.

Medjutim, veci deo od nekoliko hiljada kosovskih Albanaca koji su pustili svoje korene u Britaniji odlucni su da ucine sve sto je u njihovoj moci da ostanu u zemlji koju sada smatraju svojim domom.

Kao sto su to sasvim jasno rekli Boja i Jaka, bezbednost nije vise kljucni problem, mada je to jos uvek slucaj za manjinske grupe.

Britanija nudi izbeglicama mogucnost dobrog obrazovanja, sansu da zarade nesto novca ciji bi deo mogli da salju rodjacima na Kosovu, kao i bolju perspektivu za njihovu decu. Ako trazite da se odluce izmedju toga i rusevina i uspomena koje su ostavili za sobom, nije tesko uociti zasto ce se malo ko obazirati na Dacijev apel.

Ricard Pauel je slobodni novinar.